Prvi porno bioskop u gradu

Nekadašnji bioskop, skriven među velikim zgradama kod nekadašnje glavne železničke stanice, nosio je jednostavno, ali jednom i te kako prepoznatljvo ime – “Partizan”.

Na pomen tog bioskopa danas će se nasmejati samo oni rođeni pre devedesetih. Dobro će znati šta je to ime značilo u vreme kada nije bilo interneta, pa i još ranije, kada nisu baš svi imali video plejere i kupovali velike kasete.

Negde, tokom svog odrastanja, tadašnji mladi Beograđani naseli bi neminovno na “naivno” pitanje – kada bi pobrojavali bioskope “Zvezda”, “Jadran”, “Kozara”, “Odeon”… stariji bi ih bocnuli sa: “A jesi bio u Partizanu?“.

Shvatili bi da “Partizan” nije baš običan bioskop kada bi čuli prigušen smeh sagovornika, a onda i pocrveneli pošto jednom otkriju šta stoji iza famoznog naziva običnog bioskopa koji je negde usput postao neobičan.

Pornografija, naravno.

To je moglo da se gleda samo na video kasetama, što je bilo malo nezgodno ako imate porodicu. Druga opcija bila je u bioskopskom mraku “Partizana”.

Nije čudno što je ovakav bioskop bio smešten baš pored “štajge”, kao zgodno mesto za… predah.

Oko ovog bioskopa nikli su i seks šopovi, ali filmsku traku definitivno je zamenio – internet. Danas, “Partizan” više nikome ne treba. Beograd ima svoje tajne, baš kao i druge metropole, ali takav vid “zabave” na javnom mestu više ne postoji kao deo redovnog bioskopskog repertoara.

Da je čitav ovaj kraj imao, da tako kažemo, a ne uvredimo nekadašnje konzumente – jer i to je deo velegrada – svoju “prljavu” erotsku notu, svedoči i ozloglašeni park kod Ekonomskog fakuleta, nedaleko od bioskopa. Zna se šta se tamo noću dešavalo, možda i nakon odgledane predstave u “Partizanu”. Ružan nadimak “picin park” ovo mesto je dobilo zbog sveprisutne ulične prostitucije koja se na tom mestu odvijala decenijama.

Da li su i koliko repertoar i blizina “Partizana” tome doprinosili, nije baš bilo tema socioloških istraživanja, ali je sa ove distance jasno da su i park i bioskop sa svojim “aurama” definitivno bili snažno povezani u jedinstvenu gradsku “kloaku” u kojoj su bujali “poroci” koji u to vreme još uvek nisu bili ni proisutni ni prihvatljivi kao što su to danas.

Ima onih koji su svedočili da se na tvrdim sedištima praznog zadnjeg reda mračne sale dešavalo i nešto što bi na svakom drugom javnom mestu bilo i te kako šokantno. A u “Partizanu”, za vreme glasne kulminacije radnje na velikom platnu, to je svakako moglo da se istoleriše. Bioskop je, valjda, i živeo od takvih… neiživljenih. “Partizan” je zaista bio beogradska tamna legenda koja je nestala pre 16 godina.

Ali, priča o pornografiji u velikoj sali nije jedina strana ovog opskurnog bioskopa. Bilo je tu i drugačijih projekcija, ali takođe, ne baš prikladnih za one mlađe od 18 godina. Kad nije bilo seksa, bilo je krvi. Brutalne ulične tuče, borilački filmovi, kung fu megdani i slično.

Jer, pre nego što bi pala noćna tama koja bi izvukla publiku porno projekcija, u ranim prepodnevnim i popodnevnim časovima na repertoaru su uglavnom bili filmovi tadašnje hongkonške produkcije u čijem fokusu su bili kung fu i karate borci sa svojim misijama u kojima bi rukama, nogama i nunčakama pobeđivali zlo koje bi im se isprečilo na putu.

Pre usplamtelog znoja večernjih projekcija, platnom “Partizana” prštala bi krv, odnosno, kečap koji su tadašnje filmadžije koristile da dočaraju brutalne makljaže.

Naravno da u početku nije bilo zamišljeno tako. To je bio samo jedan od beogradskih bioskopa. Mada, već prvi prikazan film otvorio je vrata fami koju je kasnije, naročito zbog lokacije, ovaj bioskop lako stekao – to je bilo italijansko ostvarenje “Gorak pirinač“, čije su erotske scene Silvane Mangano, zagolicale maštu publike.

Bioskop je bio zaista lep, imao je i baštu, prostrani hol, bife… Ali, jednostavno, sudbina mu je bila da pored svetlog imena koje je nosio, radnoj omladini i onima malo starijima, pruži pre fizičko nego duhovno zadovoljenje kulturnih potreba.

Kada je iščezao sa gradske mape, malo ko je iskreno zažalio: svet seksa i tuča odavno su preuzeli internet sajtovi, specijalizovani TV kanali i snimci sa društvenih mreža, svima dostupni, bez stida i srama.

Železnička stanica sa svim socijalnim talogom koji je generisala takođe je nestala i čitav ovaj kraj Beograda dobio je novo lice, potpuno lepše i bolje nego što je ikada i moglo da se nasluti u vreme “Partizana”.