Ta godina za Beograđane je trebalo je da bude simbol vaskrsenja. Netom samo što se okončao Veliki rat. Srbija je izašla kao pobednica, ali osiromašena, opustošena, razorena, narodom desetkovana…
Prestonica je postala ogromno gradilište, što zarad raščišćavanja ili obnove uništenoga, što izgradnje novoga. Ali kao da tragedija nije bilo odveć dovoljno… 4. decembar 1920. godine ostao je crnim slovima upisan u istoriju glavnog grada.
Na tadašnjoj adresi Kralj Aleksandrova 18, a to mu dođe danas kod Pionirskog parka, urušila se zgrada novog velelepnog bioskopa!
Industrijalac Dimitrije Lazarević uložio je tadašnjih neverovatnih milion dinara u zdanje koje je trebalo da prima 1.300 duša. U eri nemog filma, takvi bioskopi nisu bili samo za projekcije, već su smatrani hramovima zabave, kabarea i mondenskog života.
Ipak, taj njegov san je uz snažan potres, koji se osetio i na Terazijama, odveo u smrt tri čoveka…
Nažalost, oni su platili najvišu moguću cenu za stihijsku i nestručnu gradnju, loše projekte, još lošiji materijal, nedostatak dunđera jer mnogo je muških glava ostalo na bojištima… Jednostavno rečeno – za sve ono ono što se može podvesti naposletku pod pogubnu brzinu radova bez ikakve kontrole!
Dok su zidari skidali skele sa betonskog svoda, koji se još nije “stegnuo“, konstrukcija je pod sopstvenom težinom smrvila zaostale grede.
Novine su danima kasnije bukvalno prepisivale jedna od druge istovetne izveštaje o “katastrofi u novom bioskopu“, a ispod ruševina su ostale stvarne ljudske sudbine.
Javni izvori su šturo beležili imena, ali porodično sećanje je sačuvalo istinu. Među poginulima je bio zidar Vladimir Đukanović. Iza sebe je ostavio udovicu Sofiju i dvogodišnjeg sina Borislava.
Stradali su i Sava Milivojević, takođe zidar, kao i zlosrećni Čedomir Popović, likorezac koji je do bioskopa samo svratio da posmatra završne radove. Pored njih, teško su bila povređena i još dva građevinca.
Na mesto užasa, po nalogu vlasti, pozvan je tada već priznati i nadaleko poznati naučnik Milutin Milanković.
Ovaj srpski genije pionir je težnje za masovnom primenom armiranog betona i još 1905. je u Beču patentirao sistem “Milanković-Krojc”. Ono što je video tada na ruševini u centru Beograda, najblaže rečeno, zaprepastilo ga je! U svojim „Sećanjima” zabeležio je da su Beogradu kritično nedostajali stručni inženjeri.
On je utvrdio da je tragedija direktna posledica nedostatka pravilne upotrebe armature i oslanjanja na stare, prevaziđene metode gradnje.
Ova nesreća samo je pojačala njegove napore da uvede stroge standarde u srpsko građevinarstvo.
Prestonicu je, osim same katastrofe, prodrmala i misao da je obrušavanje konstrukcije bioskopa moglo i da se odigra na svečanom otvaranju kada bi se u njega sjatilo 1.300 zvanica. Pa još na to dodati kelnere koji bi služili na koktelu, zaposlene u garderoberima…
Nažalost, uprkos pomnoj istrazi nismo uspeli da dođemo do podatka kakav je pravni ishod imala ova nesreća, odnosno, ko je i da li je odgovarao za izgubljene živote, ili su sami zidari sopstvenu nestručnost platili najvišom cenom…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
