Pečeno pile i vruć hleb na vrata – dostava je počela u Beogradu još 1974.

Preteča dašnjih dostavljača hrane u Beogradu su bili, verovali ili ne – taksisti!

I to pre čak pedeset godina. Tačnije, od 1974. godine.

Bilo je to vreme kada je privatni taksi prevoz tek prihvatao prve mušterije u Beogradu: svi zainteresovani građani mogli su da pozivanjem telefonskog broja koji se lako pamtio, 443-443, poruče da im se na kućnu adresu donese, recimo, pečeno pile, flaša pića, svež hleb ali i lekovi iz apoteke.

Tako su privatni taksisti svojom ljubaznošću postali jedinstveni beogradski servis za kućno snabdevanje, ali i začetnici usluge koja će u pravom smislu zaživeti tek decenijama kasnije i to kao deo globalnog progresa u najrazvijenijim zemljama!

Nešto slično pre toga pokušale su “Robne kuće Beograd” gde je 1969. bila organizovana dostava do kuće ali isključivo za proizvode koji su se tu prodavali, i to samo na Novom Beogradu, usled čega koncept nije zaživeo i brzo je bio ugašen. Ali taksisti su ponudili pravu uslugu: potrebne stvari su mogle da se naruče iz bilo koje radnje ili apoteke.

Plaćanje nove vrste računa bilo je vrlo jednostavno. Taksista bi tek pošto kupi poručenu robu uključivao taksimetar i kada bi stigao na traženu adresu poručilac bi izašao ispred zgrade i platio račun za vožnju i traženu robu.

Želimo da na ovaj način izađemo u susret starima i bolesnima, ali i svima onima koji ne mogu sami da odu do prodavnice – govorio je Miša Stojaković, predsednik Udruženja privatnih taksista.

– Taksisti su i neka vrsta hitne pomoći, pa naše sugrađane iz predgrađa
snabdevamo i neophodnim lekovima iz apoteka u centru grada. Ako je za to potreban recept, taksista će svratiti po njega, ali taj put neće naplatiti.

Koliko je ova taksi usluga savršeno funkcionisala govori i podatak da za dva meseca od njenog pokretanja nijedan taksista, ali ni mušterija se nisu požalili jedni na druge, niti imali bilo kakve primedbe.

Što je još zanimljivije građani je nisu koristili da se “našale” sa taksistima, što je u to doba bio manir, naročito mlađih sugrađana. Nije bilo lažnih poziva i narudžbina.

Telefoni u dispečarskom centru privatnika neprestano su zvonili, usluga je bila vrlo popularna, pa se ozbiljno razmišljalo o povećanju broja vozila sa radio stanicama.

Novembra 1976. upravo je stigla pošiljka od 55 stanica koje su razgrabljene gotovo istog dana, a u gradu je radilo 120 taksi privatnih vozila. Očekivalo se da stigne još 90 radio stanica, pa je udruženje moglo da sklopi neke nove stalne poslove.

Ključ uspeha privatnih prevoznika bila je, između ostalog, i radna disiplina koja je bila na veoma visokom nivou, naročito u dispečerskom centru. Kada je jedan član udruženja neovlašćeno seo za pult, bio je kažnjen sa 15 dana zabrane uključivanja stanice.

Želimo da u svakom trenutku znamo ko razgovara sa našim mušterijama, gde su nam automobili, ko koga i šta vozi. Jedino na taj način možemo da budemo konkurentni. Vozač kome je stanica 15 dana isključena osetiće to po džepu, pa ćemo videti da li će mu se slična situacija ponoviti – bio je kategoričan predsednik udruženja.

Značajno je da su tih sedamdesetih godina zbog malog broja vozila, a mnogo zahteva, taksisti prestali čak da naplaćuju ono što je danas nezamislivo ali je u to vreme bila praksa: dolazak na određenu lokaciju. Imali su toliko poziva, da im je je trošak “prazne” vožnje bio gotovo zanemarljiv.

Ipak, uprkos početnom oduševljenju Beograđana, ovaj inovativni sistem nije dugo poživeo. Da li je uzrok bilo to što se u to vreme manje kupovalo i naručivalo, to što nije bilo puno prodavnica kao danas, niti je bilo “brze hrane”, picerija i drugih “kuhinja”, ili nešto sasvim drugo – nepoznato je.

U svakom slučaju, tek je sa izbijanjem pandemije 2020. godine, ovakva usluga ponovo postala masovno prisutna, ali sada ne više kao rezultat domaće inicijative već globalnih lanaca.