Na uglu ulica Moše Pijade (današnja Dečanska) i Makedonske 20. oktobra 1964. godine spremala se za svečano useljenje velelepna zgrada Doma omladine, prva takve vrste u prestonici.
Buduće sastajalište mladih Beograđana bilo je smešteno na 1.700 kvadratnih metara prostora, a prvi njeni stanari bili su “Beograd pres” smešten u desnom krilu zgrade, “ElektroBeograd” i organizacija pod nazivom Stalna konferencija gradova do kojih se dolazilo sa ulaza u Makedonskoj ulici.
Oni su zauzimali prostor od četvrtog do 11. sprata, dok su prva četiri bila rezervisana samo za omladinu.
Prvi upravnik Doma omladine bio je Branislav Urošević koji je odmah po otvaranju obećavao da će kroz njega dnevno moći da prođe i po 4.500 mladih.
– Izgrađena je velika univerzalna sala koja se nalazi ispod nivoa trotoara i najlepša u Beogradu – govorio je Urošević za “Politiku”.
– Ima 672 mesta, veliku binu, posebnu salu za probe, garderobe, magacine i na njoj će se održavati filmske i pozorišne predstave, koncerti zabavne, narodne, ali i horske muzike, dok je ispred dvorane hol sa garderobom i bifeom.
Radovi na ovom delu Doma omladine su kasnili i umesto 20. oktobra kako je ranije planirano otvoreni su tek oko Nove godine.
Sala za igru izgrađena je u mezaninu i u njoj je na otvaranju otvorena izložba “20 godina Beograda”. Ova lepa sala kružnog oblika sa platoom za igru u sredini, bila je osvetljena lampama i mogla je da primi oko 600 posetilaca.
Od početka je planirano da Dom omladine pruži najviše samim omladincima, od prizemlja zgrade u kome su mogli da izlažu svoje radove do čitaonice na prvom spratu u kojoj su mogli da se posvete delima, časopisima i publikacijama domaćih i stranih autora.
Na trećem spratu je planirano otvaranje Otvorenog univerziteta na kome bi se održavali paneli i diskusije na razneaktuelne i zanimljive teme.
Ovu, izuzetno modernističku zgradu, projektovao je arhitekta Zoran Tasić, uz podršku jednog od najvećih srpskih arhitekata svih vremena Momčila Belobrka. Na projektu su sarađivali i arhitekte Dragoljub Filipović i Husnija Kurtović.
Najveći deo novca za njenu izgradnju obezbedili su tadašnji politički organ pod nazivom CK Saveza omladine Jugoslavije i Skupština Grada Beograda.
Dom je gradilo građevinsko preduzeće “Komgrap“, a za podizanje i opremu objekta potrošeno je tadašnjih milijardu i 300 miliona dinara.
Projekat prostorija za zabavu i razonodu su na zahtev investitora izmenjene kako bi bilo više mesta i za ove aktivnosti.
Tako je u početku Dom omladine trebalo da ima 10, a onda je dodat još jedan sprat, pa je dobio 11 spratova i bio je za nekoliko metara viši od Palate “Albanija”.
Samim tim bila je to tada najviša zgrada u strogom centru Beograda.
– Izmenom projekta trudili smo se da maksimalno iskoristimo prostorije doma – pričao je arhitekta Tasić. – Građevinski prostor ima oko 8.000 kvadratnih metara, a u prizemlju smo planirali voćno-mlečni, ali sa delom za ekspres restoran i baštom na više stotina kvadratnih metara.
U međuspratu je densing sala za oko hiljadu posetilaca sa odeljenjima za bar, klub garniture, orkestar, koktel salu za prijeme i druge potrebe.
Restoranu “Varoš kapija” poveren je na upravljanje ovaj prostor. To je tada bio jedan od najmodernijih restorana u Beogradu koji nije bio ograđen nikakvim zidovima i svaki gost je mogao da menja ambijent po želji u svakom trenutku.
Samo za stolove, stolice i fotelje potrošeno je oko 10 miliona dinara. Posebna pažnja posvećena je izboru posuđa i stolnjaka.
Danas gotovo šest decenija od otvaranja, Dom omladine i dalje je jedno od najvažnijih mesta za promociju mladih umetnika, novih ideja, kreativnih inicijativa, a godišnje kroz prostorije ove gradske ustanove prođe oko 180.000 mladih ljudi.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
