Najveća beogradska saobraćajna katastrofa – potonuće kod Ratnog ostrva

Bio je to sasvim običan rečni brod kakvi su u to vreme masovno prevozili putnike po obalama Save i Dunava oko Beograda. Sagrađen davne 1896. godine u nemačkom brodogradilištu u gradu Kilu, i u vlasništvu privatnog brodarstva “Blažek” iz Beograda, plovio je beogradskim rekama pod nazivom “Nera” otkako je kupljen 1922. godine, takođe u nemačkom gradu Hamburgu. Do 1941. godine prevozio je intenzivno svaki dan putnike, s obzirom da je u to vreme rečni transport predstavljao najmasovniji vid gradskog saobraćaja.

Nakon rata je 1948. godine zbog lošeg stanja u kome je dočekao novo vreme, rekonstruisan u brodogradilištu u Apatinu. Umesto originalne parne mašine ugrađen mu je lakši dizel motor čime je izmešten balans plovila prema originalnom nemačkom projektu, i tako postavljen temelj za katastrofu koja će se desiti pet godina kasnije. Dobio je novo ime, “Niš”, i vratio se na staru liniju između pristaništa u Karađorđevoj i zemunske obale.

Na današnji dan pre 70 godina, devetog septembra 1952. na brod je ušlo preko 120 putnika i isplovilo iz Savskog pristaništa u 13.07 časova za Zemun. Samo 5 minuta kasnije, kako je preopterećeni brod polako sekao jaku rečnu struju na ušću Save u Dunav i pokušavao da u širokom luku zaobiđe špic Ratnog ostrva, obreo se odjednom usred nagle “mikroćelijske” oluje, meterološkog fenomena koji se ne tako retko odigrava na ovom delu Dunava.

Izložen udarima vetra od preko 100 kilometara na sat, džinovskom gradu i bočnim naletima velikih dunavskih talasa koje je podigla oluja, “Niš” je krenuo da se prevrće i tone. U njegovom krcatom potpalublju, u oba salona, gde su se putnici sklonili od kiše, započela je običnim rečima teško objašnjiva strava. Krici, vriska, užas, ispunili su salone dok je voda u bujici nadirala i davila ljude. Samo su retki uspeli da se dočepaju vrata ili razbiju prozore i isplivaju napolje.

Momenat koji je izuzetno doprineo ogromnom broju stradalih tog dana, bila je činjenica da je jedini most preko Save, izgrađen u okupaciji 1942. godine, koji je služio kao glavna drumska veza Zemuna sa gradom, tog dana bio zatvoren za svaki, pa i pešački saobraćaj.

Most je bio izuzetno oštećen u borbama za oslobođenje Beograda 20. oktobra 1944. i neprestano je morao da bude krpljen. Zbog radova vršenih baš tih lepih jesenjih dana, 9. septembra 1952. zatvorena je i pešačka staza, kako bi se zamenile oštećene i trule drvene daske po kojima se prelazila reka obodom mosta.

Zato je tog dana odmah iza “Niša” u pristaništu u Karađorđevoj bio privezan i sličan brod “Zagreb” kako bi obe “lađe” preuzele izuzetno pojačan broj putnika. Svi koji nisu uspeli da uđu u “Niš” bili su prebacivani, ispostaviće se sudbinski, na palubu “Zagreba”. Zbog gužve i svojevrsne histerije koju je uslovila, niko nije vodio računa ne samo o maksimalnom dozvoljenom broju putnika, već ni o stabilnosti broda. S obzirom na prethodno izmešteno težište plovila zamenom motora, pozornica za katastrofu je bila tako pripremljena.

Meteorološka služba je kasnije iznela podatak da je mikroćelijska oluja koja se dogodila na ušću u trenutku kada je zlosrećni brod zaokretao u moćnu dunavsku struju, “donela iznenadni vetar sa kišom iz pravca sever-severozapad, a dijagram intenziteta padavina u vreme nesreće pokazao je 80 milimetara padavina za 20 minuta ili četiri milimetra za minut. Vetar je bio jačine 10 Bofora (brzina preko 100 kilometara na sat)”.

Broj žrtava nikada nije zvanično saopšten. Nije pouzdano bio utvrđen ni broj putnika koji su se ukrcali na brod: zvaničan podatak je bio da je za tu plovidbu prodato 106 karata. Ipak, od prvog trenutka bilo je jasno da je broj putnika bio znatno veći.

Državni osiguravajući zavod obavestio je porodice žrtava da su svi putnici bili osigurani i da će za svakog nastradalog biti isplaćena odšteta od 50.000 dinara.

Dnevni list “Borba” je 11. septembra 1952. godine doneo članak u kome se navodilo da se udavilo čak 126 muškaraca, žena i dece svih uzrasta: “Vladala je neopisiva panika, prevrnut brod u uskovitlanoj vodi, magla, vrisci na sve strane, ljudi koji se grčevito bore za poslednji udah pre nego što će ih zauvek prekriti zapenušana voda reke”.

Ubrzo je u potpunosti rekonstruisan niz događaja koji su rezultirali tragedijom: videvši da se sprema nevreme i da bi izbegao pritisak pristižućih putnika za ukrcavanjem, kapetan Ferdinand Nobilo je od dežurnog službenika u pristaništu zatražio dozvolu da isplovi ranije i dobio je. Oblaci iznad Bežanije su se naglo pojavili uz snažan vetar i prve kapi kiše.

Putnici su se sklanjali od kiše pod palubu. Kada su stigli na ušće, naglo se smračilo i kapetan je naredio krmaru Jovanu Gvozdiću da okrene brod u vetar izloživši bok rečnoj struji pod čijim pritiskom se nestabilni i preopterećeni “Niš” iznenada nagnuo na desnu stranu. Putnici su počeli da viču: “tonemo!” i oni koji su bili blizu palube su skakali u vodu. Brod je zatim naglo nestao ispod uzburkane površine reke, stvarajući vrtlog koji je povlačio neke plivače u sebe. Sve se završilo za nekoliko minuta. Dubina na  mestu potonuća bila je 14 metara.

“Ništa se nije videlo, Dunav je bio zamagljen… Jedva sam video konturu broda kroz kišu i grad. Najednom je slično zvuku automobilske sirene počela sirena sa broda isprekidano i brzo da daje signal za pomoć. Glas sirene je umukao, brod je bio još na površini, ali je već počeo da tone… Sa reke se začuo očajnički krik ljudi… Kiša i grad su bezdušno tukli… Na vodi su se crnele samo ljudske glave, bilo ih je šezdesetak…”, objavila je “Politika” 12. septembra 1952. svedočenje Svetislava Marjanovića, koji je pecao na obali Save ispod Kule Nebojše i bio očevidac tragedije. 

Već sledećeg dana brodska dizalica je izvadila potonuli brod. Prema pisanju “Borbe” od 11. septembra 1952. godine, “gnjurac Bogoljub Perić prvo se spustio do kabine u kojoj je zatekao jeziv prizor – mrtvog mornara kako grli katarku broda i još 55 leševa“. Počelo je izvlačenje broda pomoću nekoliko dizalica, gnjurci su izašli iz reke, i popeli se na motorne čamce. Brod se polako pomaljao iz vode, sa tragovima mulja. Na palubi se nalazilo, zaglavljeno kod ograde, telo mladog vojnika.

Komisija za istraživanje uzroka nesreće je kasnije zaključila da je brod potonuo zbog više sile, i niko nije bio optužen za nesreću iako je kapetan Nobilo proveo izvesno vreme u pritvoru. Posle čišćenja i rekonstrukcije ukleti brod je dobio novo ime “Senta” i plovio je do 1956. godine na redovnoj liniji između Smedereva i Kovina. Sedamdesetih godina prošlog veka isečen je u pančevačkom “Brodoremontu“.