Iako mnogima danas gotovo nestvarno deluje, u trećoj deceniji 21. veka, ali tek pre samo šezdeset godina, odnosno 1. januara 1962. u Beogradu je konačno bila zabranjena upotreba zaprežnih vozila u saobraćaju.
Ova odluka tadašnjeg Narodnog odbora Grada Beograda uvedena je, kako je stajalo u dokumentu, radi veće bezbednosti, bržeg i sigurnijeg saobraćaja, ali i – čistijih gradskih ulica od balege zaprežnih konja i krava!
Velika žuta tabla sa natpisom “Dobrodošli u Beograd” značila je od tog trenutka stop za sve one koji dolaze u čezama, kočijama, taljigama i špediterima. Za njih u gradu više nije bilo mesta, morali su da potraže neke druge puteve, na ulice više nisu bili dobrodošli.
Posle višemesečnih proba te Nove godine Beograd je polagao još jedan važan ispit kako bi poneo titulu velegrada.
Loše vreme, vejavica, postpraznični mamurluk, međutim, uslovili su da se
na pojedine gradske pijace i dalje povremeno ulazilo sa konjima. Na “Skadarliju” ili Bajlonijevu pijacu prošvercovalo bi se i dalje po nekoliko taljiga, a seljaci su se branili rečima da su čuli da je opština odustala od ove odluke.
Na Kaleniću su, kažu, i pre zvanične odluke zabranjivali zaprežna
vozila zbog sramote. Iz pijačne uprave su upozoravali da je “nedopustivo da pored moderne višespratnice leže konji i volovi.”
Na ovu pijacu dolazili su u to vreme samo bogati seljaci iz Višnjice, Mirijeva, Grocke. Svi oni vozili su crvene automobile, legendarne Opel “olimpije” i “karavane” kojima su odavno zamenili staromodne kočije i čeze.
Ali, nije sa svim zemljoradnicima iz okoline Beograda bilo lako izaći na kraj. Mnogi su pronalazili načina da se dovezu, drugi su molili miliciju da im progleda kroz prste bar do proleća kada krenu trešnje, a onda će moći da izguraju nove troškove.
Najveći problem je bio na Čukarici. Ovde su dolazili iz siromašnijih sela do kojih automobili još nisu stigli. U početku su na pijacu donosili samo nešto malo povrća, koliko je moglo da stane u torbe i obramice. Trebalo im je vremena da se snađu.
Slažemo se da sa konjima ne možemo u grad, ali bilo bi dobro da nas puste bar do periferije – jadali su se seljaci. – Ovako se ne isplati ‘raniti sa nekoliko kila krompira.
Tada je procenjeno da je za snabdevanje grada prehrambenim proizvodima i ogrevom, za industriju i građevinarstvo, bilo potrebno oko trista manjih i većih kamiona.
Prvih dana januara ova odluka je u potpunosti poštovana, ali veliko je pitanje bilo da li su taljige mogle baš odmah da nađu zamenu.
Industrija i građevinarstvo od prvog dana normalno funkcionišu pošto je
nabavljeno tridesetak kamiona – govorio je Živan Mihailović, načelnik
Sekretarijata za privredu.
Transportna preduzeća pojačala su nabavku nove vrste vozila kako bi izašla u susret novim pravilima. U najvećem problemu bilo je preduzeće “Gora” koje je bilo jedan od najvažnijih snabdevača ogrevom u prestonici. Iako je zima uveliko stezala, oni nisu imali dovoljno kamiona.
Očekivali su za ondašnje uslove
najpouzdanije FAP-ove, ali i oni bi zadovoljili samo polovinu potreba.
Čak 85 vagona uglja tih dana nije moglo da bude isporučeno zbog nedostatka vozila. Zbog ležarine ogrev je morao da se istovari, ali nije imao ko da ga transportuje.
Sa gradskih stovarišta ugalj je do domova mogao tada samo ručnim kolicima. Nosači su tvrdili da na njih može da se utovari do pola tone uglja, ali su onda morala da ih guraju trojica. Dve ture koštale su 1.200 ondašnjih dinara. Kamioni koji bi povukli po dve, tri tone odjednom, još su se čekali.
Nije moglo baš da se tvrdi da je odluka Narodnog odbora uticala na snabdevenost, ali pre svega zato što je još bilo zaliha iz prethodne godine, ai kupaca uglja je odmah posle praznika bilo jako malo. Mnogi su se bunili zašto novi propisi nisu mogli da sačekaju bar da se nabave novi kamioni.
Tako su uz puno muka, ali uglavnom uz poštovanje propisa, zabranjena zaprežna vozila u Beogradu. Iako mnogi nisu odmah imali alternativu, većina je poštovala odluku i nikome nije padalo napamet da se suprotstavi vlastima
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
