Nije se samo na selima nekada rađalo mnogo dece. I Beograd je imao porodice sa više od desetoro…
Iako su oskudevale u mnogočemu, bile su složne i srećne. I s optimizmom gledale u sutrašnjicu. Baš kao junakinja ove priče. A takvom su je smatrali i u vreme kada se odigravao događaj koji joj je doneo nadimak “Ponos Beograda“.
U vreme Kraljevine Jugoslavije slavio se Majčin dan, ali ne 8. marta što je danas Dan žena, niti su to bile Materice uoči Božića, već je to bio 2. maj. Materinsko udruženje se trudilo da u svome domu, na uglu ulica Kralja Milutina i Vojvode Milenka, organizuje grupno krštenje dece bez roditeljskog staranja, o kojoj su se revnosno brinuli.
Ali tog 2. maja 1934. bilo je posebno svečano. U prostoriju je ušla jedna majka šireći prostorijama svu svoju radost.
Sveštenik Petar Milojević, protojerej Vaznesenjske crkve, pitao ju je:
Ime oca deteta?
Aleksandar Mitrović, stolar.
Ime majke?
Zovem se Mara.
Koje je dete po redu?
Deseto – nasmejala se i šakom prekrila usta: Zapravo jedanaesto – ispravila se ne skidajući osmeh sa lica.
Kako? – pitao je sveštenik.
Jednu sam ćerku od muža zatekla, očuvala i udomila.
Materinsko udruženje je želelo da jednu siromašnu ženu, majku posvećenu deci, nagradi za praznik. Raspisali su konkurs, a kada se Mara Mitrović pojavila bilo je svima jasno da će izbor pasti na nju.
Ona je bez konkurencije – istakle su članice društva koje su kumovale najmlađem Mitroviću.
Sekretar udruženja Ljubica Marinković držala je bebu na krštenju i dala mu me Tomislav.
Mara je bila veoma uzbuđena. Petnaest godina kako se udala i maltene svake godine je po jedno krštenje bivalo u porodici. Imala je te 1934. sedam sinova i četiri ćerke. Najstariji svega 14 godina.
Inače, Mara je zajedno sa mužem pored svih obaveza oko dece u radionici je rendisala daske, polirala sastavljala nameštaj. Nije to za Mitroviće uopšte bio lak život, posebno što za stolare i njihove rukotvoreni u to doba naiđe neka kriza, pa se slabo zarađivalo.
Morao je Aleksandar da radi i dodatne poslove kako bi obezbedio dovoljno novca, pa zato nije ni mogao da prisustvuje svečanosti u Materinskom udruženju. Ali Mara je na sve gledala optimistički.
Kad mi deca poodrastu biće sve lakše – tešila se majka.
Predsednica socijalne sekcije udruženja Mica Pavlićević, te članice Mica Popović i Darinka Lešjanin su dečaku darovali i 300 dinara, a majka je mirnu bebu povela u njihov dom u Ulicu Kneza Pavla na, u to vreme, od centra dalekom Pašinom brdu.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
