Kod privatnika nije bilo šverca, izgovora niti rasprave

Epoha kraja devedesetih godina 20. veka i početak dvehiljaditih godina, pokazala je kako svaka vožnja u gradskom prevozu u Beogradu može da bude naplaćena. I to bez ijednog izuzetka ili izgovora poput: “Maloletan sam”, “srednjoškolac“…

Plaćali su i stari i mladi, i zaposleni i nezaposleni, čak i za vožnju od pola stanice.

Pitate se – u kom paralelnom univerzumu?

Zaista, u to vreme i jesu postojala “dva univerzuma” u beogradskom “svetu javnog prevoza“. Ako ste mislili na sistem GSP-a dok ste čitali početak ovog teksta, slatko ste se nasmejali.

GSP je sredinom devedesetih bio na ivici propasti – klinički mrtav, takoreći, jer pamti se i dan kada zaista nijedan autobus nije bio na ulicama zbog štrajka.

Baš u to vreme i šverc je uzeo maha. Niko više nije mario za stare, glomazne, crvene aparate za poništavanje karata. Tek pokoji savesni putnik kupio bi kartu na trafici i “poništio” je, ako bi mašina i radila.

Spas za GSP je, jedno vreme, bio u obavezi svih poslodavaca da svojim zaposlenima kupuju mesečne karte za prevoz, pa su ih onda oni kojima nisu bile potrebne – preprodavali u podzemnom prolazu na Zelenom vencu, najčešće.

GSP je preživeo devedesete i u dvehiljadite ušao sa značajnim pojačanjem voznog parka, u čemu su isključivo pomogle dve donacije – japanska i švajcarska.

Stare automate zamenili su novi, mnogo prostoji, koji su na kartama bušili rupe, pa je kombinacija rupa kontroli pokazivala da li je karta validna i poništena baš za tu vožnju.

U to vreme počinje pravo dovijanje s kontrolorima. Neko je imao čitav špil karata, pa davao kontrolorima da “odaberu pravu”. Neko bi automat zaglavio kovanicom od 50 para i rekao – “ne radi“…

GSP polako postaje sinonim za besplatan prevoz, ali takav da je u njemu zaista uvek gužva. Zašto?

Sada se vratimo na “prvi univerzum” – a to su privatni prevoznici, koji su samo preuzeli posao GSP-u onda kada on to nije bio u mogućnosti da radi i svoju uslugu su od samog početka uredno naplaćivali.

Dugo su radili paralelno sa glavnim gradskim prevoznikom, ali van gradskog sistema naplate karata – nije bilo ni mesečnih. Validna je bila samo ona koju vam proda i “otcepi” kondukter. A kondukteru niko nije mogao da promakne!

Privatni prevoznici su u prvoj dekadi 2000-tih godina bili nezaobilazni na putu do posla. Svi bi želeli da se voze GSP-om, bilo da se švercuju ili da imaju “markicu“. Ali, autobusa nekad dugo ne bi bilo, a onda bi na okretnicama nastao pravi stampedo kad vozilo stigne.

Jedino rešenje je bilo da se plati karta kod privatnika i na vreme stigne na posao i u školu. Često je ta karta značila i mesto za sedenje, jer su autobusi vremenom poslali rasterećeniji.

Kondukteri su motrili baš na svakog putnika i nije bilo nikakvog razloga da nekome “oproste” vožnju. Usluga privatnog prevoznika bila je kao i kupovina u prodavnici – svako je morao da “prođe kasu”. U zglobnim autobusima ponekad su radila i po dva konduktera.

A onda je došlo do integracije sistema, koja je bila neophodna, poželjna i dugo čekana. Ali, integracijom privatnika u jedinstveni sistem prevoza u njihove autobuse integrisao se ponovo i šverc. Jer, od tada su novac za uslugu dobijali od grada, a ne direktno od putnika.

Uvođenje privatne firme u posao naplate karata, tzv. “busplus”, nije dovelo do smanjenja švercovanja, iako je tehnološki ovaj sistem doneo mnogo novih mogućnosti ne samo za naplatu, već i monitoring celog sistema.

Danas se “podrazumeva” da niko ko je maloletan ne mora da plaća kartu, da je vožnja po periferiji ili za jednu stanicu zaista besplatna, da je svađa s kontrolorima svakodnevica… Rasprava se obično vodi oko svih mogućih izgovora putnika za neplaćanje karte.

Ali, taj argument nikada nije važio za privatnike pre njihovog uvođenja u sistem – i oni su imali svakakve autobuse, bolje i gore, retko nove, najčešće polovne, uvezene iz Nemačke, pa čak i turističke. Ali, samim tim što ste ušli u autobus, podrazumevalo se da tu vožnju želite i da ćete je platiti. Inače, sledilo je – izbacivanje iz autobusa. I pešačenje do željene destinacije.