Beograđanima se ukazala prilika da nauče “veštinu” igranja karata tek doseljavanjem stranaca “od preko Dunava” u Beograd, gde su stalno ili privremeno živeli, a kasnije dobijali srpsko državljanstvo.
Novi stanovnici prestonice koji su mahom prelazili iz Zemuna i Pančeva bavili su se uglavnom trgovinom ili su bili vlasnici lokalnih kafanica i mehana. Mnoge kafane su u to vreme bile i javne kuće gde su boravile prostitutke koje su Beograđani nazivali ,,zle žene”.
Kako Beograd još nije imao noćnu rasvetu kafane su radile samo danju, ali za specijalne goste otvarale su vrata i noću. Ti specijalni gosti su uglavnom krišom prelazili iz Zemuna u Beograd kako bi u nekoj od lokalnih birtija, koju su držali stranci, mogli da se razonode.
To je bila 1837. godina, kako je zabeležio Golub Petrović, član magistrata okruga beogradskog, pa u pismu knezu Milošu govori: ,,Po nekim mestima, poglavito gde su sastaju kraljevski podanici kafedžije ili mehandžije, po nekad po neka potajna društva drže u ugovorene dane i sate, igranjem karata za novce, vreme svoje prekraćuju”.
Međutim kako je ovo bilo nešto potpuno novo u Beogradu, ni u uredbama, ni u zakonima nije bilo ničega što bi moglo da zabrani ovu vrstu zabave. Zamoljen je sam knez Miloš da interveniše.
On tada jednim aktom zabranjuje igranje karata i kaže: ,,Svakij onaj, bio on čij mu drago podanik, živeći u Srbiji, podleže zemaljskim uredbama i ovima se bezuslovno povinovati se ima”.
Ali, kartanje se kao zaraza brzo širilo, i za ovo se brzo doznavalo, pa su se mnogi Beograđani pridruživali svojevrsnim kockarskim klubovima.
Dok su 1837. godine jedini igrači bili austrijski podanici, 1838. godine zajedno sa njima krenuli su i Beograđani. Kartalo se obično noću, pa se u jednom ugovoru između Josifa Almuzlina i stranog podanika Alojza Gerlea to lepo i videlo.
U tački četiri tog ugovora stoji: „Ako se igraju karte dužan je Alojz Gerle jednu od svojih soba k tome dati, a tako isto i potrebne sveće, a Josif Almuzlino dužan je karte davati i što na karte u kutiju dođe, deliće obojica na dva dela“.
Karte i kartanje su osvojili Beograđane.
Sve su bili u ono vreme češći protesti i žalbe porodica koje su zbog gubitka na kartama ostale bez prihoda preko noći, pa je to nateralo kneza, Magistrat i Sovjet da pooštre kazne i pripaze na sumnjive ljude i kafedžije u čijim se lokalima kockalo.
Stoga je već 1838. godine poslat cirkular beogradskoj policiji, ali i svim ostalim policijama Srbije.
U njemu je između ostalog stajalo: ,,Isto tako, dolazna je Njegova Svetlost da se mnogi na novce kartaju i tim i sebe i svoje imanje upropaštavaju, na ovim našavši sebe pobuđena blagovolela je Sovjetu preporučiti da on kako skitanje noću bez fenjera, tako i igranje karata na novce svuda po varoši strogo zabrani”.
Uredba i zabrana nisu uticale na to da se karte više ne igraju. One su se i dalje i ilegalnije igrale, sticajući nove pristalice.
Nije prošlo tri godine od kako su karte stigle u Beograd, a već je i beogradska okolina bila uveliko upoznata sa tajnama kockanja na kartama.
Tako su 1840. godine karte stigle i do Smedereva, pa i odatle počinju da stižu prve žalbe.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
