Situacija na Beogradskom univerzitetu početkom pedesetih godina prošlog veka bila je veoma teška.
Tih godina u glavni grad velike Jugoslavije slio se veliki broj srednjoškolaca iz svih krajeva zemlje. Svako ko je želeo da nastavi obrazovanje posle srednje škole morao je u Beograd, jer ostali gradovi skoro da nisu imali fakultete.
S druge strane, socijalizam je težio stvaranju što većeg broja visokoobrazovanih, pa su tako vlasti dozvolile da se te 1953. godine čak 10.000 studenata upiše na Univerzitet u Beogradu, da bi se sledeće lista produžila za još 3.500 imena. Tada je glavni grad Jugoslavije imao 40.000 akademaca.
Mladost se doseljavala, a kapaciteti nisu bili dovoljni.
Podaci pokazuju da je u Srbiji od 1945. do 1960. broj fakulteta porastao sa devet na 29, a broj studenata sa oko 14.000 na gotovo 70.000. Tih godina na beogradske fakultete stižu i svršeni srednjoškolci iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije, uglavnom Albanci, zatim iz Hrvatske i Vojvodine.
Studentski grad na Novom Beogradu primao ih je u svoje naručje, a mesto pod krovovima najvećeg akademskog naselja na Balkanu dobijali su oni iz najsiromašnijih porodica, naročito iz Crne Gore, sa Kosova i Metohije, kao i iz leskovačkog, užičkog i niškog kraja.
Tek izgrađeni blokovi u martu 1951. godine primili su prve stanare, da bi se u naredne tri godine u dva bloka uselilo već 2.000 ljudi.
Sobe su bile opremljene gvozdenim vojničkim krevetima, a zagrevale su se uz pomoć isluženih peći na ugalj. Najgore od svega bilo je nabaviti ogrev, pošto se za kantu uglja čekalo po nekoliko sati u redu po ciči zimi.
Redovi su se stvarali i u menzi, ispred prodavnice, na stajalištima gradskog prevoza… Jednom rečju studentski život je bio ne težak, već pretežak.
Prostorija u kojoj su se služili obroci bila je u ogromnoj drvenoj baraci u potpuno nehigijenskim uslovima, a nedostatak hrane za gladne studente rešavao se velikim količinama hleba.
Život na šest kilometara od centra Beograda, gde su se uglavnom nalazili svi fakulteti i neredovan prevoz koji je vozio tek do stare železničke stanice, rađali su polako nezadovoljstvo među mladim ljudima. Pričalo se da je celo naselje noću često zviždalo i protestovalo, a česti su bili okršaji sa policajcima u krugu Studentskog grada!
Tada izbijaju i prvi sukobi na nacionalnoj osnovi između stanara Crnogoraca i Albanaca, ali i oni regionalni, poput sukoba Nišlija i Užičana.
Teška beda u kojoj su se obrazovali mladi ljudi išla je dotle da su često prodavali bonove za hranu kako bi imali para za bioskop. Doručak u menzi nije se služio, a neki su ga nazivali i buržoaskom izmišljotinom.
Kada je 1953. godine upisano 10.000 novih brucoša u domu je bilo tek nešto više od 5.500 mesta, ali upravi nije smetalo da useli gotovo 7.000.
Sve navedeno izrodilo je prvi veliki bunt studenata 1954. godine, čak 14 godina pre mnogo poznatijih studentskih demonstracija iz 1968. Kap u prepunoj čaši bila je vest od 29. oktobra da su ponovo povećane cene smeštaja i ishrane. Da bi istog dana u menzi i bio serviran pokvaren obrok: klot pasulj sa crvima.
Nekoliko stotina studenata krenulo je te večeri peške u znak protesta ka centru grada, a partija je poslala Dobrosava Ćulafića da umiri studente, pošto se pričalo da je većina pobunjenih iz Crne Gore.
Narodna milicija je tada krenula na demonstrante, nekoliko ih je pohapšeno, a ostali su se vratili u Studenjak. Tada počinje novo okupljanje oko hiljadu mladih ljudi, a konjička brigada iz Zemuna i sa Banovog brda kreće na goloruke studente. Prebijeni i umorni povlačili su se ka svojim sobama, a milicija je hapsila koga je stigla.
Nigde, međutim, nije zabeleženo da li je bilo mrtvih i koliko njih je te noći završilo u zatvoru.
Prof.dr Đorđe Stanković u knjizi „Studenti i Univerzitet“ navodi da se spekulisalo da je direktno neko iz državnog vrha intervenisao (Veljko Vlahović ili Aleksandar Ranković) da se pohapšena omladina ne osuđuje na kazne zatvora, već da se stvari raščiste na fakultetima „političkim putem“.
Tada je iz Komunističke partije Jugoslavije iskljčeno 40, a ukorom kažnjeno 130 akademaca.
Najgore su prošle uhapšene studentkinje koje je milicija strpala u zatvorske ćelije sa prostitutkama.
Javna je tajna bila da su se neki od profesora obračunavali sa neistomišljenicima tako što nisu želeli da im upišu ocene u indeks. Profesor Stanković je takođe zabeležio i da je bilo ideja iz vrha vlasti da na studente udari vojska i pomogne miliciji, ali je tadašnji ministar odbrane, Ivan Gošnjak, to odmah odbio.
Zbog rigidne prirode tadašnjeg režima, domaći mediji nisu ni jednim slovom ispratili protest gladnih studenata, ali je zato tek dve nedelje kasnije o njemu pisao američki dnevni list „Njujork tajms“. Protest je, na kraju, okarakterisan kao protest sa socijalnim motivima bez dokaza o političkoj instrumentalizaciji, niti umešanosti inostranog faktora, a partijski organi su uzrok nemira nalazili u pasivnosti komunista i slabom ideološko-političkom radu.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
