Od okončanja teške borbe za konačno oslobođenje od 1914. do 1918. godine Beograd više nije bio omanja granična varoš u kojoj svako svakog zna, već je ubrzano postajao prava prestonica. Ali, sa užurbanim gradskim životom poraslo je i nešto drugo: stepen bluda, kriminala, samoubistava.
Tradicija je deklarativno držala do moralnih vrednosti, mada nijednom kraju nisu bili strani hajduci, razbojnici ili siledžije, a na sve je došlo i to da je Beograd sve više postajao otvoren grad u koji su stizali vozovi, brodovi, pa i avioni sa svih strana, uz to i “bela emigracija” iz Rusije, brojni novinari, dopisnici, diplomate, pustolovi, mutni tipovi, ali i naše izbeglice koje su rat provele u Parizu…
Tako je 1931. godine u Beogradu već živelo 27.000 stranaca: dve trećine su bili ruski emigranti.
Policija i zakonodavstvo morali su da se prilagode novim pretnjama, da se reorganizuju i da posebno motre na sumnjive strance. Znatno pre no što je Beograd podeljen na opštine, policija je podelila reone – bilo je 14 “policijskih kvartova” širom grada.
Zanimljivo je i da je “lek” bio tražen sa istog mesta odakle je došla i “bolest” – beogradski policajci odlazili su na usavršavanje u Pariz, Beč, London i Berlin. A na “interpolovim” poternicama u Beogradu našla su se razna opasna lica koja su mogla da kroče u naš grad.
Možda je neko ko je živeo u čuburskoj udžerici ili – još dalje, na Dušanovcu, okružen tamnim, krivim zidovima, sa jednom ikonom na zidu, petoro dece i rukama crnim od posla, čitao pod svetlom sveće jučerašnje novine i naslov “Marius Arači, najveći krijumčar opijuma u Evropi i Americi“.
Čitao je o nečemu što je bilo tako daleko od njega… Salonska prostitucija, droga, tamni klubovi i bahanalije u njima, to je još bilo, ali samo naoko daleko od sirotinje koja je sve više dolazila u Beograd trbuhom za kruhom. Posrnuće svakoga od njih vrebalo je čim bi u pogrešno vreme kročili u loše društvo.
Upravo je to masovno doseljavanje Beograd učinilo velikim gradom, gde ulični prolaznik postaje anoniman, sa svim svojim tajnama i porocima, gresima i požudama. Negde, u tajnim sobama Hotela Balkan, “klubovima” na Savamali, domu nekog ruskog emigranta ili pariskog kicoša, krilo se iskušenje. A gde je droga, prostitucija i kocka – tu je i kriminal.
Nije bio potreban čitav vek da ovaj porok prožme celo društvo – drogu je već početkom 1930tih u gradu mogao da uživa i neko ko živi u najdaljoj periferiji. Prljavi poslovi postajali su sve unosniji, a mafija sve veći problem.
Isprva su te “stvari” bile rezervisane za “elitu“, ugledne građane, ali i sumnjive goste Beograda. Ni lekari nisu odoleli “magiji” opijata.
Među ruskim izbeglicama koje su našu kulturu toliko osnažili, bilo je nažalost i onih pojedinaca koji su sa sobom doneli i poroke, a kojima nova klasa imućnijih građana nije mogla da odoli. Tek o “Parižanima” i da ne govorimo.
Blud je ključao ponajviše na Savamali, u okolini glavne železničke stanice.
“Kritične” tačke bile su agencije koje su organizovale prekookeanska putovanja – oko njih su se skupljači neki čudni tipovi… A stranci i diplomate, potuno anonimni, zaštićeni, neki i daleko od svojih porodica, odavali su se porocima u “amerikanskim barovima“.
Pojavio se fenomen koji nije bio prethodno mnogo prisutan u patrijarhalnom društvu – epidemija samoubistava. I to kroz “overdozu”.
Zapravo, usamljene individue okružene lažnim prijateljima išle su uvek korak dalje – depresija, narkomanija, prostitucija, kocka, a na kraju, često i tragedija. Četiri puta više zabeleženo je samoubistava nakon Prvog svetskog rata. Danas bi to bilo klasifikovano kao “posttraumatski stresni sindrom” ali u to vreme takva psihološka trauma još uvek nije bila prepoznata.
Droga je polako prodirala među populacijom. I obični radnici viđani su na stranputici, a dileri su samo trljali ruke. Kriminal je “ubrzala” parna mašina. Svaki put kada bi čuveni voz “Orijent ekspres” pristao u Beograd, dolazili bi novi nepoznati ljudi, sumnjiva lica, punih torbi. Linija Pariz – Istanbul, raj za švercere i meka za dilere.
Radnici su padali u iskušenje na ulici, a elita u klubovima za zabavu. Osim već spomenutog Hotela Balkan i skrivenog podruma, u Dečanskoj ulici postojala je “jazbina pušača opijuma“.
Ova subkultura nije mnogo marila za polne razlike. Tu je vladala jednakost u poroku. Ono što bi jednom Srbinu s kraja 19. veka izgledalo kao Sodoma i Gomora, dešavalo se usred Beograda. U jednoj skrivenoj sobi za uživanje opijuma, u koju je policija upala tokom istrage, zatečeni su pripadnici oba pola, izmešani i priljubljeni.
Opijum i morfijum, zajedno sa hašišom, bile su najćešće zastupljene droge.
Mora se reći da je i u to vreme posao krijumčarenja droge bio i te kako unosan. Zapravo, dešavale su se neke stvari koje se dešavaju i danas – transatlantska trgovina drogom. U te poslove bile su upletene i domaće fabrike, strani državljani, “veze” su radile sa celom Evropom, a, na kraju, i pojedini carinici potpali su pod kandže mafijaša i sa njima šurovali..
Zanimljivo je da se opijum proizvodio u Jugoslaviji u raznim improvizovanim laboratorijama. Opijum je stizao iz Makedonije, potom se prerađivao najčešće u Beogradu, a trgovinu su preuzimali stranci.
Pojavio se i heroin. Zanimljivo je da je skopska fabrika alkaloida legalno proizvodila i ovu supstancu, ali je zbog svojih psihoaktivnih svostava ona dospela i u ilegalne kanale.
“Višak” je postao droga, a 1938. godine vlasnik ove kompanije Sofronije Ognjanović uhapšen je u Beogradu, u svom stanu, sa plenom od 10 kilograma heroina koje francuski kupac još nije preuzeo.
Beograd se našao na stranicama svetske štampe, putnici i roba poreklom iz Jugoslavije bili su predmet raznih međunarodnih istraga, pa i američkih federalnih službi, a problem sa opijumom dospeo je do Društva naroda, preteče Ujedinjenih nacija.
Proges je imao svoju cenu…
Članak napisan na osnovu istraživanja FB stranice Društvo za urbanu istoriju
Naslovna fotografija: Svetozar Grdijan, 1939.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
