“Bogati manje umiru”

Danas je Novo groblje u Beogradu jedan od najpoznatijih i najvećih memorijalnih kompleksa, ali malo je poznato da se prestonica još pre skoro jednog veka baš tu suočila sa bizarnom i zastrašujućom krizom.

Tog oktobra 1931. godine, beogradska štampa je upalila sveopšti alarm – u celom gradu je ostalo mesta za sahranjivanje za samo još 40 dana!

Javnost je obaveštena da je prestoničko groblje potpuno prekriveno grobovima, a da zemljište za novo još uvek nije nađeno. Kompleks od 24 hektara bio je pred “pucanjem“, sa samo oko 400 slobodnih mesta, bez ikakve mogućnosti za proširenje jer je okolina već tada bila prilično gusto naseljena.

Kako je poslednje raspoloživo zemljište od 600 kvadratnih metara otkupljeno tri meseca ranije, opštinske vlasti su bile saterane u ćošak.

Morao je da se skuje plan. Bizaran, ali nužan! Ukoliko se novo groblje ne obrazuje za šest nedelja, počeće se sa hitnim prekopavanjem oko 1.000 starih grobova za koje nije plaćen turnus.

Ipak, ni to ne bi dugoročno rešilo tešku situaciju, već bi kupilo vreme tek do proleća naredne godine. Problem su predstavljali i brojni umetnički izrađeni nadgrobni spomenici zbog kojih se proces morao raditi sa puno opreza.

Došlo se bukvalno dotle da ako je već trebalo neko da mre, bolje je bilo da mre čim pre, jer ako poživi koji dan duže – neće ga imati gde pokopati! Dobiti obično grobno mesto u tim danima već se moglo smatrati premijom.

Sa druge strane, najluksuznijih mesta pod arkadama bilo je čak 200 slobodnih i iznosile su vrtoglavih 30.000 dinara. A razlog za to što se niko nije jagmio za njih, kako je navela štampa, objašnjavan je ovako: “Ili svet nema para, ili bogati manje umiru”.

Zbog ove “slabe potražnje” za skupim grobnicama, Opština je uvela prodaju na rate! Tako bi ih popunili, a i u tim dramatičnim trenucima kada se unezvereno tražilo rešenje obezbedili preko potreban “prostor“.

Kupac bi odmah platio između 2.000 i 4.000 dinara, a ostatak bi otplaćivao u toku narednih šest meseci. I onaj neki činovnik bi se tako, barem pod zemljom, “osećao” kao bogataš.

Grad je angažovao Milana Lukovića, profesora Univerziteta, da kao stručnjak ispita geološki sastav potencijalnih terena za novo groblje, a opštinski sud i sanitetski odbor su danima većali. Opcije su bile raznolike, ali svaka je imala manu.

Veliki kompleks od 18 hektara na jedanaestom kilometru Avalskog druma, tada smatran najpogodnijim za centralno groblje, država je već kupila za svoje potrebe. Prostor na putu za Višnjicu je odbačen zbog loše konfiguracije terena, dok je Marinkova šuma ocenjena kao suviše vetrovita.

Zanimljivo je da je ova kriza 1931. godine pokrenula i priču o izgradnji krematorijuma. Istaknuto je da bi spaljivanje mrtvih rešilo oskudicu u zemljištu, ali i donelo veliki “finansijski efekt”, s obzirom na to da je “veoma rentabilan posao za svaku Opštinu“. Ovo rešenje intenzivno je guralo društvo “Oganj”.

Ipak, uprkos panici, mic po mic uspevalo se da se otkupe u narednom periodu manje parcele, pa danas Novo groblje se prostire na skoro 31 hektar.

Iste te 1931. postojeće Topčidersko groblje zvanično je priključeno komunalnom sistemu beogradskih gradskih grobalja, kako bi se premostio prvi talas krize.

Čak ni Marinkova šuma više nije bila “previše vetrovita”, jer Beograd se naglo širio, broj stanovnika je rapidno rastao, a ni smrti nije manjkalo. Vlasti su je raskrčile i 1939. osnovale Centralno groblje, na današnjem Voždovcu između Zaplanjske i Ulice Ignjata Joba, a prve sahrane su počele u julu 1940. kada su ukopavani najsiromašniji Beograđani koje nije imao ko da sahrani do samoga Grada.