Trajale su kratko ali se skupljaju i dalje – HALO kartice

Još početkom 2000-tih godina, da biste pričali sa neke od javnih govornica u Beogradu, bio vam je potreban – žeton.

Ali, instaliranjem najmodernijih govornica, žeton je otišao u istoriju. Nove, crvene govornice, u jednom trenutku nicale su kao, što bi se reklo, pečurke posle kiše u Beogradu.

Da biste razgovarali sa tih govornica trebalo vam je nešto što je nazvano – HALO kartica. Kupovala se na kiosku i sadržala je u sebi određeni iznos kredita, odnosno, novca koji se je “skidan” sa nje tokom vaših razgovora. Da bi to bilo moguće morala je da tokom trajanja razgovora bude umetnuta u telefon u govornici.

Ipak, čitava priča sa karticama umesto žetona, krenula je još u vreme “one” Jugoslavije, pre 1991. godine, kada se zvala Telekarta.

Ovaj sistem je uvela tadašnja Zajednica jigoslovenskih pošta, telegrafa i telefona, kako bi modernizovala javne govornice.

Bile su magnetne kartice gde se podatak o kreditu čuvao na magnetnoj traci na kartici. Vrednost kartice se nije merila u dinarima, već u telefonskim impulsima.

Najčešći apoeni na tržištu bili su od 100, 200, 300 i 400 impulsa. Tokom razgovora, aparat bi magnetno “brisao” iskorišćene impulse sa trake.

Pošto je sistem uveden pred sam raspad Jugoslavije, ove kartice su u izmenjenim oblicima nastavile da se koriste tokom devedesetih u SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora), kao i u drugim bivšim republikama (npr. PTT Slovenija ili PTT BiH) sve dok ih krajem devedesetih i 2000. godine nisu zamenile naprednije čip kartice.

Još nisu svi imali čak ni fiksni telefon – usled ekspanzije gradnje, pa su govornice bile i te kako korisne u stambenim naseljima.

Druga stvar, poziv u inostranstvo bio je “sigurniji” sa govornice (imate direktnu kontrolu troškova). Mobilni telefoni tada su već postojali, ali su bili i te kako skupa igračka.

Čak i sa mobilnim telefonom u džepu, dobro bi vam došla i Halo kartica, da se sa obližnje govornice, ako nešto treba, javite kući. Pozivom na fiksni telefon, naravno – tada su ih još svi imali! Cena bi bila, zaista, prava sitnica.

Halo kartice, kao napredna tehnologija sa čipom, svoju slavu brzo su proživele – kod nas je modernizacija govornica stigla prekasno i, ekspanzijom razvoja mobilne telefonije, postajale su rapidno sve manje korisne. To zlatno vreme Halo kartica trajalo je svega nekoliko godina. Bum je bio 2004. godine kada je prodato čak 2.3 miliona komada.

Ali, za to vreme, one su prošle kroz svačije ruke. Mnogi su ih već tada rado i sakupljali. Zašto bi neko skupljao kartice za govornicu?

Pa, neka vrsta kolekcionarstva. Velika plastična površina donela je mogućnost za fini dizajn, pa su kartice postale svojevrsna prezentacija umetnosti, kulture, važnih događaja i jubileja, poput poštanskih marki ili razglednica.

One prve nosile su samo brend Telekoma ili su imale stilizovani prikaz govornice. Kasnije su se pojavile “razglednice” Beograda, Novog Sada, srpskih manastira, važnih ulica, znamenitih objekata, prirodnih retkosti.

Na Halo karticama prikazivane su i istorijske ličnosti, a promovisane su i humanitarne akcije, dok su se katkad na njima reklamirali i servisi povezani s telefonskim saobraćajem. Čak su i naši proslavljeni sportisti zaslužili da krase pojedine halo kartice.

I danas se Halo kartice prodaju – na veliko čak, na desetine komada, zajedno sa jugoslovenskim Telekarrama, ali sada samo kao kolekcionarska uspomena na jedno iščezlo vreme.