“99” – najskuplji broj koji je mnogima bio obavezan

Znate li za koje prve dve cifre ako biste ih tamo negde 1980-tih ili 1990-tih okrenuli na brojaču fiksnog telefona, biste imali veoma loš osećaj na kraju meseca kada bi stigao račun?

Bili su to brojevi “99” – pozivali su se samo baš kad mora, uz dobar plan i – štopericu!

A pozivali su se, iako su pozivi koji su počinjali okretanjem 99… bili najskuplji mogući – jer su sa ta dva broja morali da počnu svi pozivi za inostranstvo.

Danas su to cifre “00” i nije tako strašno kada se spomenu, posebno što se ništa neće preskupo dogoditi ako ih ukucate na mobilnom telefonu uz prefiks 381. Svima je poznato, dakle, ono “00381” ili “+381” i postalo je čak i standard za upis svih telefonskih brojeva.

Doduše, i dalje bi bilo skuplje od standardne tarife da tako uspostavite klasičnu vezu sa inostranstvom, ali to u epohi interneta niko ni ne pomišlja.

E sad, zamislite 1980-te ili 1990-te… Tada smo bili zemlja iz koje se dosta ljudi iseljavalo i “99” bi se koristilo za situacije kada želimo da čujemo člana porodice koji je otišao da živi u inostranstvu.

Nemačka ili Švedska, to je bilo još i u redu, ali pravo je čudo bilo razgovarati sa Amerikom!

Prema podacima iz, naprimer, 1986. godine, jedan sekund je u automatskom interkontinentalnom saobraćaju koštao 139 dinara! A da li u sekund može da stane i jedno “ćao”?

Postojao je u svemu i jedan, nama danas nepojaman uslov – da ste priključeni na telefonsku centralu tipa “AHA”. I to ne zbog tehničkih prepreka, već zato što su samo te centrale mogle da ispostave astronomske račune za pozivanje inostranstva!

Tako je tu privilegiju, da za jedno “ćao” iskeširaju 139 dinara imalo samo pet posto pretplatnika! Odnosno, da uopšte mogu da pozovu svoje najmilije i čuju ih nakratko… Ostalih 95% stanovništva moralo je da odlazi u najbližu poštu i odatle poziva ćerke, sinove, braću, sestre, roditelje u dalekim zemljama, i na licu mesta plati velike iznose za to pozivanje. Ili da moli nekog od poznanika ko je mogao da iz svog stana okreće taj famozni broj “99…”. A posle kad bi stigao neprijatno visok račun samo oni znaju kako su to rešavali…

Tih pet posto korisnika telefona u Jugoslaviji priključeni su na digitalne centrale.

“Bez izmene tarifnog sistema i povećanja cena impulsa, nemoguće je uvesti automatski interkontinentalni telefonski saobraćaj iz centrala sa mehaničkim brojačima”, pričao je tada Tome Nikolovski iz Poslovodnog odbora Zajednice JPTT.

Problem je bio u tome što su klasične centrale brojale impulse, ali najviše tri u sekundi, a to je bilo suviše jeftino za ovu uslugu. Jedan minut takvog razgovora koštao je 834 dinara, a sekund 139, što nije baš najjasnija računica, ali možda je u toj sekundi bila uračunata i cena uspostava veze. U svakom slučaju, ove dve brojke su date kao cenovnik.

Možda mali primer s cenama drugih stvari može da ilustruje koliko je zaista koštao taj sekund. Vekna belog hleba koštala je oko 150 dinara, a kilometar vožnje taksijem koštao je od 110 do 130 dinara.

S obzirom na to da bez dva-tri minuta ne možete da obavite normalan razgovor s nekim ko se nalazi tako daleko, cena jednog razgovora sa najbližima bila je, definitivno, na nivou jedne nedeljne nabavke hrane!