Zamislite, šetate centrom Beograda, ali umesto buke automobila i mirisa kaldrme i popločanih ulica, u rano leto vaša čula obuzme neprekidno zujanje pčela i opojna nota cveća koja dopire sa krovova i iz skrivenih dvorišta višespratnica. Zvuči kao utopijski projekat modernih ekologa?
Zapravo, ovo je bila svakodnevica naše prestonice pre 90 godina.
Dokumenti iz jula 1934. godine otkrivaju fascinantnu, a danas potpuno zaboravljenu stranu Beograda. Dok su mnogi iz provincije glavni nam grad zamišljali isključivo kao mesto “lakog provoda uz zvuke sladunjavog džeza i zavodljive osmehe lepotica”, istina je bila mnogo vrednija i radnija.
Verovali ili ne, usred te betonske džungle na koju je tadašnji Beograd ličio dok se užurbano dizao u visine modernim višespratnicama u zaborav bacajući trošne i neugledne kućice, bilo je smešteno čak 3.000 košnica!
Ova neverovatna urbana zajednica pčela proizvodila je godišnje impresivnih 45.000 kilograma meda. Da, dobro ste pročitali – 45 tona meda se svake sezone “iscedilo” direktno sa beogradskih cvetnih krunica i parkova.
Vrednost ove proizvodnje bila je procenjena na tadašnjih 650.000 dinara, što je u to vreme predstavljalo pravo bogatstvo.
Pčelarstvo u prestonici nije bio hobi za dokone, već strast koja je spajala sve slojeve društva. U analima se da pročitati da je “Beograd prosto zasejan košnicama i pčelarnicima i to s kraja na kraj, počev od najzabačenije periferije pa do samoga centra grada”.
Čak je i tadašnji upravnik grada, Manojlo Lazarević, bio pasionirani pčelar koji se starao o desetak košnica. Među istaknutim pčelarima pominjali su se i Milan Živanović, Ilija Lapačić, Panta Badnjevac, pa čak i dame poput Živke Belošević.
Ipak, jedan od najuspešnijih bio je Milan Gligorijević, koji je od prihoda prodaje meda uspeo da sazida prelepu vilu na Topčiderskom brdu u Gladstonovoj ulici na broju 24 (danas je to Puškinova), simbolično je nazvavši „Pčela”.
Titulu najmodernijeg pčelarnika nosilo je imanje Vitorović-Đurđić u Makišu. Sa 60 najmodernijih “Dadant-Blatt” košnica, ovaj pčelarnik je bio uzor za celu zemlju. Vlasnici su išli toliko daleko da su iza košnica sadili suncokrete kako bi pčelama u žarkim letnjim danima obezbedili neophodnu hladovinu.
Već tada, hroničari su primetili jedan, za pčelarstvo opasan, trend: sa nicanjem višespratnica i “betoniranim i skučenim dvorištima”, cvetne bašte starog Beograda počele su da iščezavaju. Stručnjaci su upozoravali: “Sve više nestaje paša za vredne pčele i zato će njihove košnice biti sve praznije u koliko se Beograd bude izgrađivao”.
Ipak, te 1934. godine, ljubav Beograđana prema ovoj “plemenitoj ekonomiji” bila je jača od betona. Svaka košnica je u proseku davala oko 15 kilograma meda, dokazujući da gradska sredina može biti plodna ako se čuva priroda.
Danas ova priča služi kao podsetnik na to vreme kada Beograd nije samo bio prestonica kulture i džeza, poprimajući obrise moderne prestonice, već i prava, zujna oaza u kojoj su ljudi i pčele živeli u neverovatnoj simbiozi.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
