Afera koja je bacila ljagu na “astalska društva”

Astalska društva… Šta bejahu to? Teško da će iko od nas u ovoj 2026. godini moći da kaže: “Ček, ček… Na vr’ mi jezika!”.

A Beograd je takvim društvima sa takvim nazivom obilovao ranih tridesetih godina 20. veka.

Koliko je zanimljivo kako su nastajala, toliko je zanimljivo i šta se desilo jednom od njih posle čega je pala bruka na celu tu priču.

Astal – sto, a gde je najviše astala – u kafani. Da, da, ta astalska društva osnivana su u kafanama, a služila su da zadovolje, kako je štampa umela da ih okarakteriše, “ambicije sitnih ljudi koji su hteli da se pokažu humani prema sirotinji i deci”. Kao takva bila su neretko mesto ličnih interesa, ali i sukoba.

I tako, kako to obično biva, iz nečega što je trebalo da bude na ponos svima stiglo se do neviđenje bruke.

Jedno od njih zvalo se “Dečja radost“, a pred Drugim krivičnim većem Varoškog suda našli su se osnivači tužeći jedni druge za teške klevete, uvrede i intrige.

Na optuženičku klupu seo je penzioner Milun Maričić, raniji predsednik nadzornog odbora pomenutog društva čije je sedište bilo u kafani “Šangaj” na Dorćolu. Tužio ga je vlasnik “Šangaja” Rade Lazarević.

U tužbi je to otprilike ovako predstavljeno… S jeseni 1933. Milun je ušao u kafanu i pred svima isoričao kako mu Lazarevićeva žena Milena piše pisma i neprestano progoni, poziva ga na sastanak. On se vajkao da ne zna kako da je se otarasi i da mu ne pada na pamet da ima bilo šta sa ženom svoga prijatelja sa kojim je osnovao društvo i s kojim je u ljubavi kao s bratom rođenim. Čuše to mnogi, pa neko od njih dojavi Radetu.

Smrtno pogođen onim što je saznao, kafedžija reče da će otići Milunu, pa ako ovaj potvrdi, on će oterati ženu sa kojom je 15 godina u braku i sa kojom je izrodio troje dece.

Tražio ga je posvuda, a ovaj ko u zemlju da je propao. Zato Rade napisa tužbu u ime svoje žene jer je priča Milunova duboko zadrla u čast njegove porodice.

Na sudu se sretoše. Maričić je otpuhivao i sve negirao zamuckujući:

– Zar bih ja sa ženom koja ima troje dece… Nikad nisam pričao da mi je pisala pisam… Ja sam svoju čast pedeset godina čuvao neukaljanu…

Na sudijno pitanje: “Pa, što te tuže?“, potegoše sukobljene strane i astalsko humano društvo i na njega baciše ljagu.

– Mi smo se pozavadili nešto oko društva – pravdao se Milun:

– Pošto sam društvo “Dečja radost” osnovao ja, odlučio sam da ga preselim u drugi lokal…

Na te reče skoči Rade kao oparen!

– Gospodo sudije, humano društvo ja sam osnovao, a ne on – kazao je Lazarević, na šta je Maričić mirno nastavio:

– Ja sam boi i potpredsednik nadzornog odbora. Rade je bio zainteresovan i nije dao da se društvo seli iz kafane. Čak su bili zadržali i naše knjige poslovne!

– Nije istina to što govori! On to priča tako što smo ga smenili sa mesta potpredsednika, jer njegov rad nije bio na korist društva! – pobunio se Lazarević.

I tako od navodnih ljubavnih pisama i flerta stigosmo do totalnog raspada humanosti.

Do kraja se Milun i Rade ni u čemu nisu složili, i taman kad je Maričić pomislio da se odbranio – kao svedok se u sali pojavio Živko Malović. I bukvalno ga upropastio!

Ispričao je Živko od reči do reči šta je sve okrivljeni govorio pred punom kafanom “Šangaj”, a sudije više nisu našle nijednoga razloga da potpredsedniku nadzornog odbora, smenjenom ili ne, veruju.

Zato su ga osudili na deset dana zatvora i 600 dinara troškova (prosešna zarada u industriji je iznosila 716 dinara), ali isto tako i da tužilji plati 1.000 dinara (prosečna plata u ugostiteljstvu je iznosila 932 dinara) za uvređenu čast. Ukoliko pak Lazarevićevoj ženi ne isplati novac odležaće još 10 dana na robiji.

Milun je zbog izmišljenje ljubavi napustio sudnicu pognute glave, a njegovi dugi brkovi su se skroz opustili i tresli pri hodu. Ni sa kim nijednu reč nije prozborio dok je koračao hodnikom.  

A ime spominjanog astalskog društva za pomoć sirotinji i deci sramota je pratila sve do ratnih dana 1941. kada su humane pojave toga tipa lagano iščezle. Jer svima je tada trebala pomoć, rat je doneo bedu i stradanja.