Teško je mladim naraštajima danas i da zamisle da su na mestu čuvenih pet solitera na Banjici ili u blizini istoimenog sportskog centra pedesetih godina prošlog veka, Beograđani dolazili da uživaju u seoskoj idili.
Na ovom mestu se se podsećali kako izgleda palanka, a da nisu morali da napuste atar svog tadašnjeg polumilionskog grada.
Na Banjici, tu gde je počinjalo beogradsko predgrađe postojalo je i selo Banjica- blatnjavo, sa krivim sokacima i kućama pokrivenim ćeramidom. Do Drugog svetskog rata bila je mirno poljoprivredno selo sa relativno malim brojem stanovnika, a od samog nastajanja ovo naselje čine familije Ristić, Marković, Ilić i Živković.
Razlika između sela i beogradskog predgrađa bila je samo u tome što su kuće ovog drugog građene od nešto tvrđeg materijala i što u njihovim dvorištima nije bilo stogova slame i krupne stoke. Ostalo je bilo sve kao kod njihovih najbližih suseda, po dvorištima su šetale ugojene svinje i kokodakale kokoške.
Taj utisak omanje varoši, ustvari, umesto dela Beograda, najpotpunije se mogao doživeti na Karaburmi i Čukarici.
Obe ove četvrti na periferiji imale su sve do 1950-tih skoro sva obeležja male varoši. Njihov centar je imao nekoliko bakalskih radnji, bioskop i kafanu sa muzikom i pevačicama.
Ograde su tek bile posebna priča. Šarene, svakojake, od dasaka, cigala, betonskih i gvozdenih. Na beogradskoj periferiji je bilo svega, samo ne ulica sa dvorištima ograđenim tipskom ogradom.
Na primer, samo živom ogradom od šimšira. Nju nije bilo skupo podići niti se teško održavala, a ulica bi bila lepša. Međutim, građani nisu želeli uniformisanost. Svako je “uređivao” onako kako je hteo.
Preko njihovih šarenih ograda video se deo dvorišta ispred kuće, takozvane predbašte. Na izgled ulica, naravno, uticalo je I njihovo uređenje. U nekima su bile zasađene georgine i ruže, u drugima suncokret i pasulj, a bilo je i onih koje su prepuštene na milost travi i korovu.
Beogradska periferija je jednom rečju sredinom prošlog veka razočaravala. Teško je bilo žitelje doseljene iz cele Srbije, koji su u prestonicu došli trbuhom za kruhom, ubediti da više nisu u svojim selima I da bi trebalo da se nekako prilagode životu u velikom gradu.
Te razlike će izravnati masovnost stanogradnje od 1960-tih godina, kada su pred građevinskim mašinama nestale sve razlike jer su – sravnjene sa zemljom. A umesto predgrađa ili prigradskog sela, svuda su došli skoro identični stambeni blokovi.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
