“Drska demonstracija i poziv na nacionalističko okupljanje”

Skoro deset hiljada vernika okupilo se u nedeljno jutro 19. maja 1968. godine ispred beogradske crkve Svetog Marka. Crkvena zvona oglasila su dolazak srpskog patrijarha gospodina Germana u pratnji čak osamnaest episkopa.

Upravo su oni na sednici Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, koji je zasedao u zgradi Patrijaršije, doneli odluku da se posrmtni ostaci najvećeg srpskog srednjevekovnog vladara, cara Stefana Dušana, sahrane u još nedovršenoj crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu.

Vest, koju je objavio list ”Pravoslavlje”, brzo se pročula u crkvama i gradu pa su hiljade vernika tog jutra došle pred crkvu na Tašmajdanu. Oni koji su imali privilegiju da budu svedoci istorije, kasnije su pričali kako je ”atmosfera bila posebna”.

Sudbina posrmtnih ostataka cara Dušana vekovima je pratila istoriju zemlje koju je, na kratko, učinio velikom i moćnom. Umro je u gradiću Devolu ispod Ohrida dok se spremao da napadne Carigrad.

Veruje se da su ga otrovali Vizantinci koji su kroz istoriju ubistvima, podmićivanjem i diplomatijom otklanjali opasnost od svoje zemlje. Nažalost, Vizantija je ovim ubistvom sprečila Dušana, moćnog cara Srba, Grka i Bugara, da zasedne na vizantijski presto i postane vasilevs koji je jedini mogao da zaustavi tursko nadiranje iz Male Azije u Evropu.

Tako su Vizantinci ubistvom Dušana svoju zemlju i Carigrad osudili na smrt. Posmrtni ostaci cara Dušana sahranjeni su u njegovoj zadužbini, crkvi Svetih Arhanđela kod Prizrena, koju je 1615. godine, iz osvete, sravnio sa zemljom Sinan-paša, a od njenog materijala sagradio džamiju u Prizrenu.

Verovalo se da su tada uništeni i posmrtni ostaci srpskog cara sve dok 1927. godine profesor univerziteta, teolog, prota dr Radoslav Grujić prilikom arheoloških istraživanja na mestu gde se nalazila srušena crkva, nije pronašao carevu grobnicu. Posmrtni ostaci cara Dušana preneti su u Skoplje u muzej na Kuršumli-hanu.

Već 1941. godine kada su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije, Bugari zauzeli Skoplje sveštenici Srpske pravoslavne crkve, preneli su posmrtne ostatke cara Dušana u Beograd. Tu je profesor Grujić čuvao posmrtne ostatke najvećeg srpskog cara u kutiji u svojoj biblioteci strahujući da bi mogli da budu uništeni.

Profesor Grujić je potom ličnim zalaganjem, koristeći poznanstvo sa baronom fon Rajsvicom, pruskim aristokratom i profesorom balkanoloških studija u Berlinu, uspeo da dobije podršku nemačkih vlasti da od ustaškog pogroma spase neprocenjivo duhovno-istorijsko blago iz fruškogorskih manastira među kojima su bile i mošti kneza Lazara.

Tokom Drugog svetskog rata radio je na zbrinjavanju srpskih izbeglica iz ratnih područja i na prikupljanju materijala i svedočanstava o genocidu nad Srbima u NDH. U aprilu 1945. godine udaljen je sa Univerziteta, ”zbog rada za vreme okupacije” a odlukom rejonskog Narodnog odbora izbrisan je sa spiska građana i lišen nacionalne časti.

Radio je u Muzeju SPC i Patrijaršijskoj biblioteci do smrti 1955. godine. U tom periodu, posmrtni ostaci slavnog srpskog cara prebačeni su, u tajnosti, iz njegove kuće u riznicu Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve.

Zaupokojenu svetu liturgiju i parastos održao je srpski patrijarh German a potom je pred ćivotom cara Dušana rekao okupljenima da se nalaze ”na Srpskoj Sinajskog gori, na Vračaru, na kome su nekad spaljene mošti Svetog Save gde će od danas počivati i kosti slavnog srpskog cara Dušana Silnog”

”Grob Svetog Save u manastiru Mileševi blistao je rodu srpskom takvim duhovnim sjajem da je zaslepljivao oči nevernika, a kao sjajni reflektor osvetljavao puteve roda našeg; posvećivao srca i duše; ulivao hrabrost i nadu. Zato Sinan-paša razara taj grob, uzima iz njega mošti Svetiteljeve, prenosi ih u Beograd i spaljuje ih ovde na Vračaru pred zaprepašćenom i u dubokom bolu pogruženom naroda srpskog…

Još jedan srpski grob smetao je Sinan-paši; grob srpskog cara Dušana u njegovoj prekrasnoj zadužbini, Svetim Arhangelima kod Prizrena. Zato ih Sinan do temelja razara … Tu, gde je Sinan rasuo prah Svetog Save, milost Božija donela nam je kosti Dušanove a to su one kosti koje su ponikle od kostiju zajedničkog roditelja i rodonačelnika Velikog Stevana Nemanje – Svetog Simeona Mirotočivoga.

Ovo što smo danas mi uradili, uradili smo jer nas je tako vodila ruka Gospodnja; Duh Savin i Dušanov tražili su da ovo učinimo i da te carske kosti iznesemo iz tame i mraka na svetlost Božijeg dana pred oči našeg naroda i čitavog kulturnog sveta… Postavljamo ih ovde kao večnog stražara na mrtvoj straži pravoslavnog Srpstva, kao budnog čuvara vere i rodoljuba”, rekao je tog prolećnog dana na Tašmajdanu okupljenom narodu patrijarh German.

Prenos posmrtnih ostataka najslavnijeg srpskog cara, iznenadan i hrabar potez srpskog patrijarha Germana, potpuno je iznenadio vlast čije su službe ocenile da je ”prenošenje Dušanovih kostiju drska demonstracija i poziv na nacionalističko okupljanje Srba”. Prof. dr Veljko Đurić otkrio je strogo poverljive dokumente Saveznog izvršnog veća i Državne komisije za verska pitanja koji svedoče o panici koja je nastala u državnom aparatu posle najave Patrijaršije SPC da će mošti cara Dušana biti svečano prenete u crkvu svetog Marka.

Tadašnje vlasti SFRJ za ovu vest saznale su iz lista „Pravoslavlje“ samo nekoliko dana pre svečanosti, i panično su poslale članove verskih komisija da istraže „sumnjivu akciju“ i da se otkriju ”motivi SPC da se carske mošti prenesu u crkvu svetog Marka posle decenijskog skrivanja”.

Izveštaji svedoče da komunistička partija nije uopšte znala za postojanje Dušanovih posmrtnih ostataka što je bila ”slatka osveta” profesora Grujića koga su nepravedno ponižavali posle oslobođenja. U „Informaciji u vezi prenosa kostiju cara Dušana“ od 16. maja 1968. godine zaključuje se ”da se prenos moštiju ne može sprečiti pošto je hiljade građana najavilo dolazak na opelo koje će nad carskim sarkofagom obaviti patrijarh German i arhijereji SPC” kao i da ”patrijarhu Germanu treba zameriti što se čitava akcija pripremila i sprovodi bez ikakvih konsultacija sa državom i partijom”.

Patrijarh German je veoma dobro znao da je večno javno izlaganje u crkvi u centru Beograda posmrtnih ostataka najslavnijeg srpskog cara društveni događaj čiji značaj prevazilazi crkvu. Bila je to demonstracija snage Srpske pravoslavne crkve i Germanov izazov vlastima jer su odbijali da dozvole nastavak izgradnje hrama svetog Save.

Zato je patrijarh u svom obraćanju narodu govorio o ”dva najveća srpska groba” na ”srpskoj Sinajskog gori, na Vračaru”. Uporni patrijarh German, u decenijama koje su usledile, slao je desetine zahteva da se dozvoli nastavak izgradnje hrama.

Pobedio je konačno 1984. godine kada je odobren nastavak izgradnje. Tri decenije kasnije, 2014. godine, posmrtno je pobedio i prota Radoslav Grujić kada je rehabilitovan odlukom suda. Danas na Vračaru jedna ulica nosi ime Radoslava Grujića čime mu se Beograd zahvalio za sve što je učinio srpsku kulturu.

Autor: Goran Vesić