Kako se Beograd 1984. upoznao sa Veštačkom Inteligencijom (AI)

Budućnost je počela – gde su granice?

Ovaj natpis bio bi potpuno tačan u prvoj dekadi 21. veka, ali skovan je u “Svetu kompjutera“, beogradskom časopisu o računarima, još 1984. godine, kada su se, osim u velikim kompanijama i na specijalnim projektima, računari koristili tek kao vid zabave u svojim najsiromašnijim oblicima kada je u pitanju kapacitet memorije i brzina procesora, toliko jednostavnim da su se proizvodili i širom tadašnje Jugoslavije.

U vreme kada su pisaća mašina, fascikla i registrator bili osnovna kancelarijska i arhivska oprema, u domovima Beograda igrale su se prve kompjuterske igrice, pakovali prvi računari, čak i u kućnim uslovima (čuvena Galaksija) i čitale su se knjige koje su predviđale nestvarnu budućnost.

I da – pričalo se o veštačkoj inteligenciji, fenomenu koji je tako eksplozivno ušao u naše živote u proteklih nekoliko godina!

“Vrlo je izvesno da će kompjuter biti prisutan u skoro svakoj kući. Pomoću njega će se kupovati, plaćati računi, rezervisati karte za pozorišta ili avion. Mogućnosti primene će biti ograničene samo čovekovom maštom. Brzina razmene informacija biće veoma važna i pošta će u ovom današnjem smislu izgubiti svaku svrhu”, pisale su novine.

Objašnjavali su i da će elektronsko bankarstvo biti budućnost, bez čekanja u redu, jer je još tada većina američkih banaka radila na razvoju takvih sistema. Naravno, za to bi bio potreban modem – ali tada se još nije govorilo o Internetu kakav danas poznajemo, već o modemu koji bi klijenta povezao s bankom.

“Paralelno sa telekomunikacijama razvijaće se i tzv. veštačka inteligencija, posebno oblast “razumevanja govora”. Cilj je da se sa kompjuterom razgovara a ne da se kuca na tastaturi. Kompjuter će razumeti instrukcije i uraditi ono što se od njega zahteva, ali samo ono što je programiran da razume i uradi. Baš kao HAL u ‘Odiseji u svemiru'”, pisalo se.

Ali, ko bi, čitajući novine te danas četiri decenije daleke 1984. godine, pomislio da će zaista doživeti da razgovara sa svojim računarom. Pa, na tadašnjem “komodoru” je najveća radost bila kad uspete da isprogramirate tekst u boji i improvizaciju nekakve slike.

“A kad se potpuno usavrše sistemi za razumevanje govora, programski jezici više neće biti potrebni i niko neće morati da zna šta je bajt da bi sabrao dva broja pomoću kompjutera. Reći će jednostavno mašini: ‘Saberi mi 73 sa 86’“, predviđali u beogradskoj redakciji daleku budućnost.

Šta bi tek autori tog teksta pomislili kada bi znali da će biti dovoljno reći samo: “Nacrtaj mi sliku…”

“Što se tiče razvoja ostalih oblasti veštačke inteligencije mišljenja su podeljena. Posebno kad se radi o ekspertnim sistemima koji pokušavaju da od kompjutera naprave lekare, inženjere i hemičare“, pisalo se.

Iz Amerike su tada stizale moćne mašine, prvi PC i Apple – mikročipovi su doneli revoluciju koju naša zemlja nije mogla da isprati.

Međutim, u bitku sa zapadnim konkurentima ušle su neke male domaće firme. Taj zamah je bio kratkog daha, ali jedna lepa avantura. Slovenačke kompanije Iskra, Gorenje i srpska EI iz Niša su se, pisalo se, poslednji priključili ovoj trci. Bila su tu i neka “deca iz Železnika“, koja su ih pretekla.

Svi ti novi jugoslovenski mikroračunari imali su 8-bitni procesor, memoriju od dva do 64 kilobajta, spoljna memorija je bila kasetofon (umesto diskete, CD-a, hard diska), kao ekran se koristio televizor, a programski jezik bio je Bejzik.

Jedan od najpoznatijih domaćih računara bila je “Galaksija”, koju ste morali sami da sklapate ili da je naručite preko Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva sklopljenu, ali duplo skuplju.

Rezolucija koju je “Galaksija” imala bila je 48×64 tačke, u teksualnom modu to je bilo 16 redova sa 32 znaka.

Siromašno, rekli biste, ali mašta korisnika bila je veoma bogata! Možda mnogo bogatija od imaginacije i kreativnosti nekih koji danas koriste telefone naspram kojih je “Galaksija” kao zrno peska u pustinji.

Beograđani koji su nestrpljivo čekali svoju “Galaksiju” čitali su i “Svet kompjutera” i tekst o veštačkoj inteligenciji i neverovatnoj budućnosti. Ti čitaoci koje je ta tema tada toliko zanimala – sigurno su je odlično i razumeli.