Iako se život nekako vraćao u “normalu” posle katastrofalnog Prvog svetskog rata, prve godine postojanja nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bile su itekako dramatične i nestabilne.
Svi su sa zebnjom posmatrali fenomen boljševizma i surovu revoluciju u Rusiji. Još više straha je izazivala mogućnost da se tako nešto prelije u naše krajeve, posebno što je i u susednoj Mađarskoj takođe počela slična revolucija.
Zato se dobro pazilo i na sve što bi moglo da liči na nekakvu bunu, revoluciju, nasilje… i na one koji bi protiveći se novoj državi, ideji jugoslovenstva i vladavini Karađorđevića, bili spremni da učine nešto loše.
Na najmanji znak nečeg sumnjivog dizala se vojska, žandarmerija, nije se čekalo… Kralj i vlada nisu želeli da troše vreme u analizama eventualnih pretnji već su bili spremni da odmah reaguju i sačuvaju tekovine teške ratne pobede izvojevane na Solunskom frontu.
U takvoj atmosferi odigrao se neverovatan događaj sredinom decembra 1921. godine. Strepnja se uvukla u svaki kutak Zemuna i Beograda, a iz kasarni su na svetlost dana preko noći izvučeni mitraljezi u koje su uvučeni redenici municije.
Jer, u jutro 17. decembra osvanuli su po zemunskim zidovima izlepljeni proglasi na kojima je pisala uznemirujuća sadržina.
“Vi se ne nadate. PAZITE!
18. decembra u jutro
Sve je bledo pred onim što dolazi
Strepite korupcionisti! Prste k sebi pokvarenjaci i politički špekulanti.
POKRET
se sprema protiv vas”.
Pretnje i crvena slova stvorila su uzbunu u Zemunu. Sva je policija i vojska stavljena na noge.
“Komunisti spremaju zaveru“, šaputalo se po gradu.
Telefoni su zvonili mahnito između Zemuna, Beograda i Zagreba, i letele su šifrovane depeše Ministarstvu Vojnom i Mornarice, Unutrašnjih dela i pokrajinskom namesniku u Zagrebu.
Saznalo se nekako da su proglasi odštampani u Zagrebu. Revolucija se dakle, spremila u Hrvatskoj. Uz jak secesionizam koji se tamo ispoljavao od prvog dana nastanka nove države, i nekoliko velikih oružanih incidenata sa žrtvama u međuvremenu, bilo je i “logično” da takav poziv stigne iz tih “krajeva”.
Jedan novinski tekst iz tog vremena daje uverljivo svedočanstvo nervoze koja je zavladala tog dana zbog plakata:
“Gradski kapetan je telegrafski i telefonski tražio oružanu pomoć iz Beograda, i zahtevao nekoliko bataljona Arnauta i monitore iz Novoga Sada, ako je od leda plovidba moguća. Pohapšene su mnoge sumnjive ličnosti, ali se nisu mogli naći raznosači proglasa. Traženi su beogradski vešti detektivi da pronađu leglo zavere, komunističke vođe, oružje i bombe, jer je to sve moralo biti negde u gradu sakriveno. Zemun takve uzbune do sad nije ugledao”.
Bili su to sati puni neizvesnosti i strepnje. Dlanovi su se znojili, strah se osećao u vazduhu, traženi su pobunjenici…
Možemo samo da zamislimo kakvo je stanje bilo na dvoru u tim sudbonosnim trenucima.
Celu tu noć sedeli su vojnici pripravni po kasarnama, patrole su krstarile ulicama, a na krovove policijskih ustanova stavljeni su mitraljezi.
Svanulo je mirno hladno jutro. Ništa. Svi čekaju neku eksploziju, tresak. Tišina. Samo zemunske piljarice hitaju da ugrabe voz za Beograd.
Gradski kapetan se smeška zadovoljno: “Moje su pripreme osujetile pokret. Kako je lep orden Belog Orla, čak i bez mačeva. Pa i medalja za zasluge…”
Ali snovi o odlikovanjima su se ubrzo raspršili…
Oko 10 časova se javio namesnik iz Zagreba sa najvažnijom vešću: otkrivena je štamparija gde su proglasi štampani! I čak se saznalo da je strašni izdavač proglasa izvesni Ante Kovač.
Ali, prvo iznenađenje je tek usledilo: Kovač je pokrenuo novi dnevni list “Pokret” u Zagrebu, sa idejom da baš promoviše jugoslovensko jedinstvo. Proglas je, ustvari, bila vrlo nekonvencionalna reklama za novu novinu, napisana kao fazon u turbulentnom duhu te epohe.
Na sve to, ispostavilo se i da je Kovač čak bio oficir-dobrovoljac našeg korpusa u borbama na Dobrudži i na samom solunskom frontu!
Ni vest o izbijanju kuge ne bi delovala jače od tog telegrama.
Mitraljezi su svučeni sa krovova, vojnici se raspasali, a celoga se dana videli lekari, kako posle ove promašene revolucije obilaze viša državna nadleštva po Zemunu, dajući inekcije za smirenje i protiv visokog pritiska izbezumljenim činovnicima.
Eto, tako se završio jedan reklamni “državni udar” tog hladnog decembarskog dana pre jednog veka. A u podnaslovu jednog od tekstova objavljenih sutradan na ovu temu pisalo je: “Kako su u Zemunu iznošeni mitraljezi radi jedne obične reklame…”.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
