Danas omiljeno izletište Beograđana, planina Avala je maltene već ušla u grad ili je grad već stigao do nje, kako vam volja.
A samo pre osamdeset i kusur godina bila je mesto do kojeg se moralo dobro isplanirati putovanje. Nekako nam se čini da se ipak više uživalo nego sada – više se pešačilo i uživalo u prirodi, a sada svi u kola pa začas do vrha. I, nemali broj Beograđana bi na leđima na ovaj izlet poneo – ranac ili skije.
Da bi, recimo, 1938. stigli tamo trebalo vam je određeno uputstvo. A ko je najbolji da ono stigne do širokih narodnih masa nego novine!
“Ko od Beograđana ne zna Avalu? Vrlo je mali broj onih koji nisu bili na ovoj planini, visokoj 511 metara, u neposrednoj blizini prestonice. Pa ipak, iako tako mnogo posećivana, Avala ima još puno nepoznatih mesta i prilaza koji bi izletnicima pružili uživanja i prijatnosti”, navodi se u jednom članku u kasno proleće pomenute godine kako bi se uputili putnici-namernici iz Beograda kuda im će biti najlepše proći.
Saznajemo iz tadašnjih novina da se uglavnom na izlete tamo išlo autobusom i vozom preko Belog Potoka.
“Najlakši pristup na Avalu je zbilja autobusom koji svaka dva časa dolazi sa Slavije. Autobus ide do podnožja Avale od kojeg, lepo uređenom pešačkom stazom, ima jedan čas hoda do vrha. Ta staza vodi pored izvora Vajfertova česma (na 15 minuta hoda od podnožja).”
“Ko želi da se koristi železnicom, najbliži pristup je preko sela Beli Potok. To je mala stanica na pruzi Beograd – Mala Krsna – Požarevac. Sa železničke stanice može se odmah uzbrdo, kroz selo, izaći na Avalu, što do vrha zahteva jedan čas hoda. Ide se širokom, ali dosta strmom smučarskom stazom”.
Da, da, iako je Avala jedva za 11 metara uspela da se upiše u planine, na njoj se nekada skijalo!
A i zime su bile zime, pa je i na tih 511 metara nadmorske visine bilo dovoljno snega da okupi mnoge tadašnje smučare.
Iz Belog Potoka, savetuje se, za one koji vole da malo prošetaju može se na Avalu ići i preko potoka Vranovac. Taj put je vrlo prijatan i interesantan, naročito u proleće i s jeseni.
“Uporedo s prugom treba ići oko pola časa dok se ne dođe do velikog železničkog vijadukta. Posle njega uđe se desno u dolinu Vranovačkog potoka, koja će vas, posle dobrog časa hoda, najzad dovesti na Teferič, mesto s retkom šumom i pitomim proplancima. Od toga mesta ima posle još oko pola časa uspona kroz šumu do vrha“.
Sve je precizno objašnjavano da i laici mogu da se snađu. Verovatno bi i danas ovi saveti umnogome pomogli…
A i Resnik je u to doba bio podaleko od Beograda.
“Za Resnik lokali idu svaka dva časa i o njima je najbolje da pitate Obaveštajni biro, pošto se njihov red vožnje često menja”, dat je vrlo značajan savet za tadašnje ljubitelje šetnji i izleta: od stanice Resnik, možete ili pravo kroz selo Resnik ići na Avalu, ili produžiti još malo prugom, pa preko livade izaći u selo Pinosavu”.
Ali moglo se i iz Ripnja, prve stanice posle Resnika. I to na dva načina. Prvo, automobilskim drumom, pet kilometara do podnožja Avale ili preko Šuplje stene.
“Preko Šuplje stene je najzanimljiviji i najmanje poznati put za Avalu. Od stanice se mimo razrušene fabrike odmah penje na brdo koje vodi najpre kroz njive, a docnije se spušta jednom romantičnom dolinom pored potoka i uvodi u mladu hrastovu šumu kraj same Šuplje stene. U šumi ima tragova starih rudarskih radova. Šuplja stena je vrlo prijatna, pupa hladovine i pitomine”.
Ka vrhu Avale te ’38. od stene dalje se dolazilo do izvora koji je Centralni higijenski zavod podigao ispod kafane “Lovački sastanak” na 22. kilometru kragujevačkog druma.
Od stanice Ripanj do Šuplje stene ima oko sat i po hoda, od stene do izvora još oko pola, precizirali su novinari, dok se od izvora posle penje do kafane, pa se pređe drum i posle prijatne šetnje stiže na mesto Teferič. I sve se to laganim hodom prelazilo za nekih tri sata. U jednom pravcu. Valjalo se i vratiti
Oni koji su hteli da duže pešače kretali su na nogama iz samog Beograda. Savetovalo im se da izbegavaju hodanje glavnim drumom, naročito nedeljom, što zbog živog saobraćaja, što zbog toga “da je neprijatno tri časa pešačiti po tvrdom asfaltnom putu”.
U mesto toga bolje je bilo da se najpre krene tramvajem 10 za Voždovac do njegove poslednje stanice u predgrađu Kralice Marije (to je u to vreme bilo beogradsko predgrađe duž ulice Vojvode Stepe, od Voždovačke crkve do Trošarine), pa odatle preko sela Kumodraža do crkve na Torlaku.
“Na Avali u podnožju ima više kafana i gostionica u kojima se može dobiti jelo i prenoćište. Na samoj Avali pak postoji veliki hotel i dom Srpskog planinskog društva. U planinskom domu noćivanje je dopušteno samo članovima planinskih društava”.
Ako ste ljubitelji pešačenja, možda vas ovaj naš tekst osim podsećanja na neko prošlo vreme zainteresovao i da uzmete mapu i ucrtate neke nove rute ka vrhu Avale kuda su se kretali naši preci dok su išli na izlete. Možda otkrijete još lepote, a ta planina, koliko god da je niska, ima je. Verujte.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
