Zlostavljanje u paklu na Studentskom trgu opisano u desetercu

Zloglasna Glavnjača bila je tamnica od koje je strepeo svaki Beograđanin.

Čovek nije morao ništa da bude kriv – bilo je dovoljno jezivo samo proći pored nje ili joj spomenuti ime. Iza njenih teških vrata i zamazanih prozora smestio se jedan potpuno nadrealan i veoma mučan svet.

Dok su za većinu te mračne katakombe tokom skoro čitavog jednog veka i pet različitih režima bile čisti pakao, beogradski kockari i džeparoši u njoj su 1925. stvorili sopstveni mikrokosmos – sa zatvorskim orkestrima, apsurdnim zakletvama i “gospodarom”. Izvesni Aga od Ribnika, ulični kradljivac svoj boravak u prestoničkom paklu opevao je čak u desetercu. A oni koje je opevao pamtili su i prenosili te stihove .

Našim generacijama Glavnjača je poznata uglavnom ovlaš iz udžbenika istorije, filmova i serija. Ali i to je sasvim dovoljno da se nasluti njena strahota.

Za neupućene, nalazila se na današnjem Studentskom trgu broj 16, tačno na mestu gde se danas nalazi zgrada Hemijskog i Prirodno-matematičkog fakulteta.

Ova tamnica bila je istražni zatvor, policijsko mučilište i simbol represije počevši od Obrenovića i Karađorđevića, preko Kraljevine Jugoslavije i nacističke okupacije sa Specijalnom policijom Milana Nedića, pa sve do komunističke FNRJ.

Ispred njenih zidova u martu 1942. godine komunistički ilegalci ubili su zloglasne agente Specijalne policije Đorđa Kosmajca i Obrada Zalada, u njenim samicama je 1949. navodno izvršio samoubistvo revolucionar Andrija Hebrang, a njen poslednji zatvorenik bio je general Ljubodrag Đurić, nekadašnji šef Titovog kabineta, pre nego što je zgrada definitivno srušena krajem 1953. i početkom 1954. godine.

No, davne 1925. godine, u doba Kraljevine, zgrada Uprave grada imala je i jedno svoje neshvatljivo, gotovo groteskno lice.

Retki izveštaji iz tog vremena opisuju hodnike Glavnjače kao ulaz u katakombe uzane i visoke, sa zidovima premazanim tamnom, masnom farbom i kamenim pločama koje su se klatile pod nogama.

Sa jedne strane vodila su vrata u mračne sobice, dok se na drugoj nizao red neprovidnih prozora. Za one koji su tu dospevali, takav memljivi ambijent bio je uvod u krvave kazne.

Ali nije svima bila najgore mesto na svetu: za grupu beogradskih kockara i prevaranata, Glavnjača je predstavljala maltene dom i mesto za odmor u veselom društvu. Država im je davala besplatan hleb, a opština vodu. Neki od njih su tu provodili mesece svake godine još od dečačkih dana, stekavši nezvanični status “starosedelaca”, dok su ostale pritvorenike prezrivo nazivali “uljezima”.

Deo te bizarne svakodnevice ostao je zabeležen zahvaljujući Cvetku Miloševiću, zvanom Aga od Ribnika. On je redakciji jednih beogradskih novina poslao pismo i spev u desetercu, obećavajući da će sam platiti objavljivanje čim dođe do novca jer je na policiju bio ljut: “Ja ću vam za ovo platiti… Ali, za sada nemam ni pet para”.

U toj pesmi Aga je opisao kako mu se “radni dan” završio kobno na jednoj od danas najpoznatijih beogradskih raskrsnica. Seo je u tramvaj i vozio se do stanice kod kafane “London”. Tada je od žene sa zembiljem i detetom u naručju ukrao buđelar pun novca i iskočio. Pobegao je u obližnje dvorište, ali je već posle tri minuta za njim uleteo policijski agent. Pokušaj potplaćivanja nije uspeo.

Prema Aginim stihovima, agent ga je pretukao, izbio mu desno oko i vezao mu ruke na leđa pre nego što ga je sproveo u katakombe Glavnjače.

Tamo ga je preuzeo pritvorenik Šukri-stariji. Zbog urednosti i dobrog vladanja, čuvari su Šukriju prećutno poverili nadzor nad ostalima i brigu o čistoći. Od zatvora je napravio pravo malo pozorište. Organizovao je zatvorenike u bizarni hor – jedni su mjaukali kao “mačke u martu”, drugi kreketali kao žabe, jedan seljak je svirao u drvenu frulu, Vlada Rus je udarao u doboš, Mali Mile u šerpu montiranu na daske, dok je Šukri dirigovao štapom.

Iz tih stihova saznajemo i da su svi pritvorenici morali pred Šukrijem da polože zakletvu da kao “frajeri” nikada neće policiji prijavljivati kockare i hohštaplere.

Ujutru ih je terao na gimnastiku u ćeliji, a obraćali su mu se rečima: “Vi ste gospodin Šukri, devet dana stariji od Boga, zato što ste se pre od Boga rodili na devet dana”.

Aga svoj spev završava opomenom: “Uči, majko, sina od malena/ jer Uprava kuća je golema/ u nju ima šest lepih sobica/ tu su mnoga pokvarena lica.

Glavnjače nema već sedam decenija i na mestu gde su se nekada slamale ljudske sudbine danas studenti slušaju predavanja. Ipak, ova priča ostaje nadrealan podsetnik na to da se pod istim krovom gde je vladao strah, gde su se odvijale najstrašnije istorijske tragedije i političke torture, tamo u jesen 1925. svirala muzika na šerpama kao jedini prkos nesrećnih uličara prema mraku iz kojeg nikako nisu mogli da izađu.