U osvit Drugog svetskog rata na ovim prostorima u tadašnjim novinama objavljena je neobična priča o – cvećarkama.
Naslovljen je tekst „Na prestoničkim ulicama sve su naše violetere snaše iz Pinosave“, a dalje se objašnjava da „zumbule, narcise, mimoze one ne neguju kod svojih kuća, već ih kupuju od trgovaca na veliko“.
– Sa pijaca izjutra, pored najpotrebnijih namirnica za taj dan, naše domaćice u svojim korpama, donose u svoje domove i cveće. Pre desetak godina na pijacama cveća nije bilo. Danas malo je koja pijaca u prestonici a da nema i svoje tezge sa cvećem – započinje taj tekst i odmah nas uvodi u svoju suštinu:
– Ali pored cvećarskih radnji i pijaca naš svet snabdeva se cvećem i kod drugih prodavaca u Beogradu. Njihove su trgovine na ulicama, na uglovima, njihova roba smeštena u korpe seli se sa jednog kraja varoši na drugi. Sa prvim prolećnim cvećem pojavljuju se i te pokretne trgovine u glavnim ulicama Beograda.
A bele kukureke i mirišljave ljubičice potpisnik tog zapisa na stranicama novina veli da prodaju snaše i konstatuje da se ne zna kako je došlo do toga da taj posao baš one preuzmu. Ali se zato zna odakle su.
– I zašto baš Pinosava blizu Beograda da liferuje sve te prodavačice mimoza i narcisa – pita se autor, pa obrazlaže situaciju:
– Tek koju god od krupnih žena, mladih i sredovečnih, upitate odakle je odgovoriće iza žutog oblaka mimoza, iza narcisa koje drži visoko izdignute sasvim blizu očiju prolaznika, da je iz Pinosave i da svakog jutra dolazi na posao u Beograd.
Da su ozbiljno pristupile svemu govori podatak koji čitaocima daje jasnu sliku gde se mogu one pronaći jer imaju „stalne uglove“
A ti uglovi su kod Kolarca i kod zadužbine Sime Igumanova na Terazijama.
– Na tom putu i Poenkareovom ulicom od Kolarčeve do Dečanske videćete ih svakog dana, po svakom vremenu, sa različitim cvećem. One iste korpe u kojima smo navikli da gledamo „srpski“ sir u plavim loncima i zavijen tkanim peškirima, flaše sa rakijom šljivovicom, jaja kokošija i pokoje plovčije, te iste korpe zauzeli su sada bokori zumbula, narcisa, mimoza…
A da nisu sve te žene samo tamo neke žene i da ih taj posao čvrsto povezuje, pa i one koje više nisu, recimo, u bliskim rodbinskim odnosima, samo se su o tome prozborile.
– Dve bivše jetrve, Leposava Marinković i starija preudata Stanka Filipović, nerazdvojne su na ovom poslu. Sva cveća one prodaju na našim uglovima. Zar nisu smrdljevci, neveni i perunike cveće njihovog sela? Kakva je to retka sposobnost i veština da odgaje u svojoj Pinosavi narcise i mimoze?!
Na ovo pitanje koje postavlja novinar odmah dobija i odgovor.
– Jok, brate, kupujemo, ne sadimo…Evo, ovo žuto, ovi mimozi, osam banke kilo. Ovi narcisi veza banka.
Za Stanku Filipović, piše dalje, sve cveće koje prodaje, reklo bi se da nosi to čudno, neobično ime mimoza, jer tako naziva i narcise i svo drugo cveće koje ima u korpi. I miriše ga neprestano, čim ga pohvali mušterijama.
– A kako dolazite iz Pinosave i gde kupujete svakog dana robu? -Autobusom, pa pravo na pijacu ili u Zemun. Tamo robu kupimo, pa hajd po ulice…
– Teško je bilo pre: pojure nas žandari, agenti, pa kako koju uvate, pravo u kvart. A tamo zna se: kazna i još kolika. Šta zaradiš za nedelju dana, to ti ode za jedan minut. Sad manje jure. Al pusto, mi navikle, pa čim vidimo žandara, mi pravo na drugu stranu.
Priča o „mimozama iz Pinosave“ završava se da potkraj dana one „krenu natrag u svoje selo, svojim brigama, svojim kućama, svojoj deci i svom uvek istom seljačkom cveću: smrdljevcima, perunikama, nevenima. Njega su sadile i negovale njihove babe i majke, njega i one neguju. Mimoze i narcisi su za njih samo i jedino roba za trgovinu“.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
