Ukloniti štale i konjušnice da bi nastali park i pozorište Manjež

Kakve veze imaju konjske štale, otmeni beogradski park i kvart posvećen kulturi i umetnosti, muzici i pozorištu?

Sve ovo povezuje samo jedna reč, nekako zvučna i prefinjena, kako i priliči toj ekskluzivnoj gradskoj zoni – Manjež!

Reč zaista ostavlja prijatan utisak, budući da nema mnogo delova grada čije ime ima tako upečatljiv strani naziv, ali manjež, zapravo, znači konjička škola.

Beogradski Manjež bio je mesto gde su živeli i bili odgajani konji, što je danas nezamislivo dok špartamo stazama ovog zaista lepo projektovanog parka. Konji su ga, tako, odvojili od urbanizacije koja je buknula početkom 20. veka, a kada su se štale ispraznile, a seno pokupilo, gradske vlasti odlučile su da dragoceni prostor bude pretvoren u kulturno jezgro Beograda – park sa pozorištem, muzičkom akademijom, pa čak i operom.

Kada prolazite pored SKC-a ili idete na predstavu u Jugoslovensko dramsko pozorište, znajte da nije slučajno što su ove institucije baš u istom kvartu gde i park Manjež. To važi i za Muzičku akademiju. I još nešto – pozorište nije po prvi put izgorelo 1997. godine.

Ali, vratimo se na konje. Nije to bila neka obična štala, niti je bilo čudno što se konji nalaze u centru grada.

Zapravo, to i nije bio centar, ali jeste bio plac koji se nalazio blizu dvora i važnih državnih institucija. A za potrebe dvora i kralja bilo je potrebno imati i konje u blizini. Tako je Manjež određen kao Kraljevski konjički eskadron, mesto gde su bile štale i kasarne, a između današnjih ulica: Nemanjine, Kralja Milana, Resavske i Svetozara Markovića.

Sve do 1931. godine Manježom su carovali konji, a onda je počela izgradnja velelepnog parka. A jedna obična, većim delom drvena zgrada, tačnije konjušnica, a koja se nalazila na mestu današnjeg JDP, bila je pretvorena u pozorište.

Bilo je to iznuđeno rešenje za Narodno pozorište, čija je zgrada bila oštećena u Prvom svetskom ratu. Predstave su se tu igrale sve do 1927. godine, kada je ovu jednostavnu građevinu progutao strahovit požar.

A onda, kada je podignuta nova, lepa i pozorišta dostojna zgrada po projektu arhitekte Nikolaja Krasnova, ono se iz nje ubrzo iseljava, da bi se privremeno uselila Narodna skupština.

Međutim, definitivno opredeljenje da se ovde otvori veliko i važno beogradsko pozorište realizuje se 1947. godine – dakle, nedugo po oslobođenju i stvaranju nove federativne države. Ono je nazvano Jugoslovensko dramsko pozorište i zamišljeno je da umetnici iz cele zemlje daju doprinos nacionalnoj kulturi. Tako je i bilo.

Ratne rane su se vidale, zločini su bili još u živom sećanju. Ali, u novom pozorištu se uspešno zaigralo. Život nove države nadahnut je i jednom tako važnom kulturnom institucijom.

Pedeset godina kasnije, ponovo strahoviti požar. Jugoslovensko dramsko gori do temelja. Kao da je, baš kao i država koja ga je iznedrila, ovo pozorište moralo tako dramatično da nestane.

Ipak, u vreme kada je ime Jugoslavija definitivno postalo istorija, JDP je vaskrsao i to u zdanju koje kombinuje stari dobri stil Nikolaja Krasnova i najmodernije tendencije. JDP je danas jedna sjajna zvezda na kulturnoj mapi Beograda, a pored njega je i čuveni SKC.

I sve to zato što je urbanizacija Beograda donela sklanjanje starih štala i konjičkih staza da bi ustupile mesto novom prostoru kakvo dolikuje jezgru prestonice. Jer, da nije bilo vizije i hrabrosti da se kraljevim oficirima kaže da moraju da jašu na nekom drugom mestu, nije teško zamisliti na šta bi danas izgledao taj deo grada.

Otprilike, kao što, nažalost, i dan danas izgleda blok udžerica prekoputa ulice Svetozara Markovića, zaostao i zaboravljen u svim dosadašnjim modernizacijama…