Uvođenje reda u saobraćajni haos 1976. počelo je malerozno

Razne novine koje su poslednjih godina uvođene u prestonici, nisu bile strane ni ranijim gradskim čelnicima.

Svesni da je put s jednog na drugi kraj grada često najveći problem za većinu sugrađana, i da je tako bilo i pre pola veka, mnogi od njih trudili su se novim rešenjima ne samo nekako ubrzaju zagušeni saobraćaj, već i da tako pridobiju simpatije Beograđana.

Mnogi su igrali na ovu kartu, a koliko su u tome uspevali teško je reći, pošto žitelji glavnog grada gotovo nikada za ovu oblast nisu baš imali reči hvale, o kojoj god epohi da se radilo.

Ono čime su se beogradske vlasti poslužile baš u junu, davne 1976. i danas deluje neverovatno. Naime, GSP je posle mnogo vremena od osnivanja prvi put dobio – red vožnje! Time je i zvanično autobusima, tramvajima i trolejbusima određeno vreme polaska sa početnih stanica. Bio je to pokušaj da se uvede red i sistem po uzoru na evropske gradove poput Beča ili Ciriha gde je to bilo “opšte mesto”. Ali, avaj…

Jednog subotnjeg jutra, Beograđane su iznenadili radnici ovog preduzeća koji su od Kalemegdana do Slavije postavljali stanične table sa oznakom linija, zona,
prosečnim intervalom čekanja vozila kao i drugim bitnim podacima za putnike.

Ipak, građani su čitav zahvat dočekali – sa nepoverenjem.

– Šta nam vredi šta piše na tabli, kada to ne čitaju ni oni koji to treba da sprovode, vozači GSP – žalio se reporterima “Novosti”, Milenko Tošić. – Evo stojim ovde već pola sata, ništa nije prošlo, a piše da je interval čekanja 15 minuta.

Iznad svake table bio je postavljen i novi amblem Gradskog saobraćajnog preduzeća.

Činilo se da se da prevoznik po svaku cenu želi da se približi svojim korisnicima, ali ono što su oni želeli nisu bile table, već redovan prevoz. Tih meseci ga nisu imali.

Na početku su ove table postavljene u širem centru grada, a nešto kasnije su ih zaposleni kačili sve do periferije.

Pored njih na velikim prestoničkim raskrsnicama vrlo brzo su se pojavili i informativni panoi, ali i mape sa podacima o ceni prevoza, preplatnim kartama i obaveštenjima o najboljoj vezi do određenih delova grada.

Posle toga “stanična usluga” se dopunjavala čak i malim kolor mapama na kojima su se mogle videti kulturno-istorijske znamenitosti i važne institucije do kojih je moglo da se dođe autobusom.

Prva tabla postavljena je na polaznoj stanici autobusa, 11, 12, 13 na Kalemegdanu i to za autobus koji je upravo nosio broj 13. Iako je to kod korisnika GSP odmah izazvalo sujeverje, teško da su mogli da poveruju da početak nečeg novog baš na ovom baksuz broju može da dovede do gore situacije od one koja je tog leta vladala na ulicama.

Vrlo brzo posle reda vožnje i informativnih tabli, Gradski sekretarijat za saobraćaj je odlučio da uvede i žute trake, i to u sledećim ulicama: Brankovoj, Zeleni venac, Bulevar Lenjina, Narodnog fronta (Ulica kraljice Natalije), Sarajevskoj, Trgu Republike i delu Ulice 29. novembra (današnja Despota Stefana).

Teško je bilo vozačima da se priviknu da na ovom delu kolovoza od 5.30 do 7.30 i popodne od 13.30 do 16, ne smeju da voze.

Kao i danas ovde je bio dozvoljen samo saobraćaj za autobuse, kako bi se oni brže kretali beogradskim ulicama.

Radnici “Beograd puta” na mestima gde počinju ove trake postavljali i znakove na kojima su se vozači obaveštavali otkad do kad su one zatvorene za obična vozila.

Pravila su nalagala da su mogli da ih preseku samo oni vozači koji su želeli da parkiraju, za sve ostale predviđene su kazne i to u iznosu od tadašnjih 50 dinara.

Ubrzo posle prvih žutih traka u strogom centru grada, Sekretarijat za saobraćaj je mrežu proširio novim, a sve u cilju da prevoz građana autobusom bude brži i efikasniji.

Na novom spisku bili su Bulevar revolucije (Bulevar kralja Aleksandra), Bulevar JNA, Maršala Tita (Ulica kralja Milana), Lole Ribara (Svetogorska), Vasina, Makedonska i još neke.

Interesantno je da, za razliku od sadašnjice, ove posebne kolovozne trake u to vreme nisu smeli da koriste ni taksisti, već isključivo vozila GSP.