NAJNOVIJE
Top

Ujedi, šinteri i čelične omče – nekadašnji problemi sa gradskim psima

 
3

Da su psi lutalice bili problem prestonice sredinom 20. veka pokazuje podatak da je Zavod za narodno zdravlje zabeležio 1959. godine kako je čak 1.172 Beograđana stradalo od ujeda nekoliko vrsta životinja na ulicama Beograda.

Od tog broja najviše njih, 1.003, su ujeli psi. Srećom, u najvećem broju bez težih posledica.

Ipak, jedan slučaj sa kojim je imao veze pas, nažalost, završio se tragično. Devojčica prestrašena lavežom pasa, istrčala je početkom 1960. sa pločnika na ulicu i pala pod kamion. Ostala je na mestu mrtva.

Sa druge strane i vlasnici pasa bili su nezadovoljni tretmanom svojih četvoronožnih ljubimaca. Na tapetu su bili veterinarski higijeničari i Gradska kafilerija.

Beograđanin A.N. se žalio u pismu beogradskim redakcijama:

Moj pas je provirio iza ograde i izašao na ulicu. Naišao je veterinarski higijeničar i pokušao da ga uhvati čeličnim užetom. Pas se uplašio i umesto da se vrati u dvorište otrčao je niz Bulevar revolucije. Higijeničari su se dali u poteru za njim, opkolili ga i ubrzo savladali. Lovci su ga vukli po blatu, nemilosrdno, uhvatili omčom za gušu i ubacili u prikolicu sa ostalim psima.

A.N. je potom zamolio suseda da ode u Gradsku kafileriju, gde je zatekao psa zatrpanog sa mnogo drugih. Psa je dobio nazad uz uplatu od 1.000 dinara, a da mu niko nije tražio legitimaciju niti je proveravao njegovo vlsaništvo. Uhvaćen je sa ogrlicom i “litrom” i to pošto je istrčao iz dvorišta što samim tim dokazuje da nije lutalica.

Građani sa periferije žalili su se Narodnom odboru da većina njihovih komšija drži pse i da oni stvaraju nesnosnu galamu i narušavaju mir danju i noću.

Često napadaju ljude, ali i decu“, pričali su građani. Tih godina je i Dedinje bilo na periferiji, gde nije bilo kuće u kojoj se nije čuvao jedan ili i dva psa. “To nisu bili prijavljeni psi, već prave divlje zveri“, žalio se komšiluk. Nisu ih čuvali u kući i izvodili na uzici, već su lutali sami ulicama.

Izgradnja beogradske kafilerije tridesetih godina na Karaburmi. Zgrada postoji i danas.

Koliko je problem bio veliki govori i činjenica da su mnogi pretili da će se lično obračunati sa vlasnicima i pozabaviti likvidacijom tih pasa.

Veterinar Miodrag Stojanović, direktor Gradske kafilerije tvrdio je da u Beogradu 1960. godine živi 28.000 pasa. Od toga je bilo registrovamo 22.000, dok je gotovo 6.000 neregistrovano:

Neprijavljeni psi su uglavnom na perifiriji, gde ih vlasnici drže kao čuvare svojih poseda. Ponekad nisu bili čvrsto vezani ili su se slobodno kretali po dvorištu. U gradskoj gužvi su se gubili i postajali lutalice.

Prema propisima iz 1956. godine svi psi koji bi se našli na ulici bez nadzora, pa makar i imali “litar” smatrali su se lutalicama. Veterinarski higijeničari hvatali su pse na određen način, koji je po mnogima bio drastičan, što su priznavali i u Gradskoj kafileriji. Međutim, Ivan Čonka najstariji beogradski higijeničar imao je drugačije mišljenje:

Svaki naš čovek je ujedno i odgajivač rasnih pasa i kod kuće ima barem jednog. Hvatamo ih čeličnom omčom, oslobađamo rukama i ubacujemo u prikolicu, a to nije nimalo jednostavno. Moramo da se čuvamo da nas životinja ne ugrize ili ne ogrebe, ako je mačka u pitanju.

Rasni psi su se čuvali u kafileriji do dva meseca i u kavezima su smeštene dve do tri životinje. Kada se vlasnici ne jave, a to se retko dešavalo, oni se prodaju ljudima koji se interesuju za odgajanje čistokrvnih rasa.

Najčešće ih prodajemo preko Kinološkog društva – govorio je direktor kafilerije Stojanović. – Takođe se prodaju i medicinskim institucijama za oglede. Jednoj takvoj smo prodali oko 300 pasa.

Kafilerija i pored toga što psi imaju “litar” nije obaveštavala vlasnike tvrdeći da za tim nema potrebe pošto se svako zainteresovan za svog psa sam javi. Građani koje bi ujeo pas obraćali su se Pasterovom odseku Zavoda za javno zdravlje.

Nepreciznost propisa dozvoljavala je vlasnicima pasa i kada nekoga ujedu da ga ne odvedu na pregled – objašnjavala je Nataša Debeljković iz ovog odseka.

– Postupak slanja poziva i opomena vlasniku životinja je veoma dug, spor i neefikasan. Od poziva dok se pas dovede na pregled prolazilo je i po mesec dana, a tada je već bilo kasno za vakcinaciju povređenog. Kada znamo čiji je zahtevamo od vlasnika da ga za 15 dana dovede tri puta na pregled da ustanovimo da li je životinja bolesna ili naklonjena besnilu.

Na pomenutih 1.172 ujeda, od kojih je jedan deo bio uzrokovan ujedima lisica, konja, pa čak i svinja u predgrađima, samo 175 Beograđana je svoje ljubimce ili radne životinje vakcinisalo protiv besnila. Nisu pomagale ni opomene sanitarnog inspektora, jer su se vlasnici branili rečenicom: “Ma kako da ga vakcinišem kad mi je nestalo pseto!“.