Jedna mala, balkanska zemlja seljaka, osakaćena tokom strašnog Prvog svetskog rata, dobila je 1924. godine, zahvaljujući velikodušnošću svog naroda, doslovno kao s neba, na dar školovanu elitu – lekare, umetnike i arhitekte, naučnike, pa i vojnike.
To su bile ruske izbeglice iz nasilja boljševičke revolucije, poznati kao “bela emigracija” u Srbiji. Suze i bol koji su poneli iz građanskog rata, nisu ih slomile. Pronašli su novi dom, Srbiju i Beograd, osetili topli zagrljaj bratske ruke, ali na kraju, nažalost, dočekali novi rat posle koga su zbrisani sa ovih prostora.
Bela ruska emigracija nisu bile obične izbeglice, koje traže krov nad glavom, već najviše obrazovani stvaraoci željni klime u kojoj će moći da nastave da se bave svojim pozivom.
Beograd bi, uistinu, imao hotel “Moskvu”, kao građevinu koja nas na jednoj od najvažnijih tačaka grada, na Terazijama, još od izgradnje 1908. godine podseća na vezu sa carskom Rusijom. Ali, mnoge druge građevine, koje su kasnije obeležile potonji razvoj evropskog Beograda zapravo su dela istaknutih ruskih emigranata, baš kao i mnoge skulpture i parkovi.
Na primer, zgrade koje su Kneza Miloša učinile veličanstvenom i reprezentativnom ulicom, delo su čuvenog arhitekte Nikolaja Petroviča Krasnova – Vlada Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova.
I njegovo delo nisu samo velelpna zdanja, poput gorespomenutih palata, pozorišta u Manježu, enterijera Narodne skupštine…
Jedno izgledom mnogo skromnije, ali mesto koje odiše snažnim duhom, mesto koje je intimno povezano sa stradanjem srpskog ratnika, delo je ruku Nikolaja Krasnova. To je Crkva Ružica na Kalemegdanu. Rus je projektovao i skulpture srpskih ratnika (srednjevekovni vojnik i ratnik iz Prvog svetskog rata) koje krase ulaz u crkvu.
Bilo je još mnogo arhtekata koji su podizali nove simbole Beograda. Baumgarten je tako, na primer, projektovao Ruski dom. Ova Palata u Kraljice Natalije bila je mesto okupljanja Bele emigracije, a danas je simbol kulturnih veza Srba i Rusa.
Negde ironično, ova zgrada je nakon Drugog svetskog rata pripala onima od kojih su bežali oni koji su je podigli – komunističkoj vladi SSSR.
Roman Verhovski projektovao je spomen-kosturnicu branilaca Beograda 1914-1918. Ovaj važan spomenik koji podseća na bolno stradanje Srba u Velikom ratu podignut je na groblju, umesto da krasi neki važan gradski trg.
Ruska emigracija, ipak, nije u Beogradu ostavila samo njegove simbole, već je pomogla našem napaćenom narodu da se uzdigne.
Teško je bilo zamisliti kako su naše bolnice izgledale posle velikih gubitaka lekara u ratu, kako je izgledao državni aparat kome su nedostajali iskusni i učeni ljudi. Veliki doprinos Rusi su dali i nauci – imali smo 1.200 inženjera koji su osnovali i svoje društvo, što su učinile i arhitekte.
Tadašnja Kraljevina za rusku emigraciju nije bila samo mesto gde su bez ikakvog uslova mogli da pronađu utočište, već su u našoj zemlji organizovali i izbegličku vladu, koju je vodio Petar Nikolajevič Vrangel. Treba podvući i da Jugoslavija sve do 1940. godine nije priznala SSSR i u Beogradu nisu sedele diplomate ove komunističke zemlje.
I ruska crkva, sada nazvana “zagranična” jer se time ukazivalo na razliku od one koja je ostala pod boljševicima u Rusiji, imala je svoje sedište u Sremskim Karlovcima.
Beograđani su sa novim komšijama Rusima saživeli. U svim delovima Beograda, koji je tada bio manji od Novog Sada, nastanilo se desetak hiljada novih komšija. Kakav li je bio tek njihov uticaj na Srbe, na obične građane, koji su imali prilike da u njihovim domovima obogate svoju kulturu, koji su ih posmatrali kako virtuozno sviraju, pevaju, slikaju.
Kulturni život je, uopšte cvetao, a Narodno pozorište moglo se meriti sa velikim evropskim konkurentima.
Zajedno sa nama Rusi su i umirali, ali su sahranjivani u posebnim ruskim parcelama na Novom groblju.
Dobili su i svoju crkvu, Hram svete Trojice, u tradicionalnom ruskom stilu, smešten iza velelepne Crkve svetog Marka. Ona je danas veoma poštovana od strane vernika srpske crkve, koji su postali i većinski vernici u njoj.
Ta crkva je i mesto na kome počiva čuveni general Petar Nikolajevič Vrangel.
Njegova izričita želja bila je da bude sahranjen u Beogradu, pa su posmrtni ostaci dopremljeni čak iz Brisela. General Vrangel je u našu Kraljevinu došao sa svojom vojskom barona. Pristiglo je 20.000 pripadnika vojske, kao i 120 ljudi iz Vrangelovog štaba. Ruski vojnici aktivno su pomogli našoj zemlji u graničnoj straži.
U čitavoj zemlji bilo je oko 100.000 ruskih emigranata, a njihovi umetnici, arhitekte i naučnici živeli su i radili su u mnogim srpskim gradovima.
Zbrisao ih je Drugi svetksi rat, ali i vreme koje je usledilo. Deo ruskih emigranata je, vođen slepom željom za osvetom komunistima, ušao u sastav borbene formacije koju su osnovali Nemci, Ruski Zaštitni Korpus RZK. Ali, Nemci ih nikada nisu odveli u Rusiju da tamo namire stare račune, već su ih perfidno uvukli u borbu protiv srpskih ustanika za slobodu od nacističke okupacije, čime im je naneta neprolazna ljaga i nekadašnje gostoprimstvo poprimilo gorak ukus.
U RZK se tokom Drugog svetskog rata borilo preko 11.000 ovih Rusa, i to uglavnom protiv srpskih monarhista i partizana. Poslednje borbe sa Srbima imali su kod Obrenovca i Umke u jesen 1944, a onda su se sudarili kod Kladova i Čačka sa sovjetskom Crvenom armijom.
Ironično, to im je bila prilika za borbu koju su snevali punih dvadeset godina. Ali, i ovog puta su bili poraženi, jer su jedinice Crvene armije bile nemerljivo superiorne u tehnici i broju, pa su morali u bekstvo iz koga se više nikada neće vratiti u zemlju koja ih je tako iskreno dočekala.
Ipak, deo onih koji nisu imali nikakve veze sa Nemcima u toku okupacije je ostao, ali sada pod vlašću istih onih zbog kojih su jednom morali u teško izbeglištvo – komunistima. Stapali se u masu i krili poreklo, a neki su se čak i vraćali u SSSR.
Ali, za Beograd je ostalo njihovo delo, duh koji su nam jednom darovali i kojim se ovaj grad i danas ponosi.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
