Promene na pijacama – iste, a drugačije

Jedna stvar koja, čini se na prvi pogled, gotovo pa i dalje izgleda slično “kao nekad” su – beogradske pijace.

Ali, da li je baš tako? Da li su današnje pijace iste kao one na kojima se kupovalo pre 30, 50 ili čak samo deset godina?

Čini se da se pijace, zapravo, možda i najbolje prilagođavaju vremenu u kojem rade – to je, valjda, i tajna njihovog uspeha hiljadama godina.

Pored tezge – drvena, metalna ili ona moderna sa pleksiglasom – tu je i vaga, stara sa tegom ili digitalna, to je već stvar izbora.

Obavezan deo opreme je i hrpa plastičnih kesa roze ili plave, eventualno žute boje, jedan flomaster i kartonske cedulje.

Eto i tu jedne promene – nekada bez cegera nije bilo moguće ništa pazariti.

I naravno, tu je uvek “domaća roba“, mada znamo da mnogi od njih i nisu zapravo seljaci iz Slanaca, Zaklopače, Vrčina ili, pak, Surčina, već preprodavci s Kvantaša.

Kada pogledamo fotografije beogradskih pijaca od pre nekoliko decenija, videćemo ipak i neke velike razlike.

Pijace su, uprkos ekspanziji supermarketa, ili baš zbog toga, danas postale utočište tradicionalne kupovine koja godi i mladima.

Tako, kao iz nekog bunta prema potrošačkom društvu, mnogi mladi biraju ipak kupovinu oči u oči – na pijaci.

Baš taj spoj modernog i tradicionalnog može se videti i na specijalnim događajima organizovanim na pijacama – tzv. noćnim marketima, gde se uz muziku, i u atmosferi koja nalikuje na klupsku, mogu pazariti tradicionalni proizvodi.

Neke pijace potpuno su promenile izgled – Palilulska tako izgleda kao moderan šoiping mol, dok je Skadarska još uvek u svom starom ruhu, sa klasičnim tezgama, ribarnicima i grubim betonom po kome se sliva mlaz vode nakon pranja.

U Zemunu su tezge postale pokretne, a Zeleni venac sačuvao je svoj vizuelni identitet po kome je poznat, mada je ozbiljno modernizovan.

Ali, šta se još promenilo, osim starog dobrog pravila cenkanja, ubeđivanja i prodaje oči u oči pokraj stare pijačne vage?

Ljudi na pijaci! Jedna slika sa Zelenog venca iz šezdesetih godina prikazuje masu prodavaca, koji čak nemaju ni natrkrivene tezge, ali su zato svi pokrili svoje glave – žene nose marame, a muškarci šešire.

Takođe, muškarci su odeveni u široke pantalone, a žene u haljine. I svi gledaju u robu, tiskajući se među tezgama.

A tezge su bile prepune namirnica. To je još bilo vreme kada se voće i povrće maltene samo na tezgama i prodavalo, a znalo se i odakle dolazi – odande odakle je i prodavac.

Čini se da, što više odlazimo u prošlost, tezge su bile niže, a prodaja jednostavnija…

Tako jedna starija slika sa Cvetnog trga prikazuje ljude koji robu drže u korpama i na kutijama. Poneko je uspeo da starim platnom, iscepanim i neurednim, pokrije drvenu konstrukciju ispod koje je izložio bogatu količinu robe.

Na ovoj slici žene su još više pokrivene – nije moguće videti ni kupce koji su slobodnije ovučeni. Muškarci nose prskuke i košulje, niko nije otkrio ni ruke, a da je sunce upeklo vidi se po kišobranu koji je jedna, za to vreme moderno obučena dama, ponela.

Jedna od prvih pijaca koja je potpuno promenila ovu tradiciju, a u kojoj su tezge bile uredno poređane u zatvorenom prostoru, jeste ona kod “Starog Merkatora”.

Betonska konstrukcija, sa spratom i prizemljem, omogućila je drugačiju, uređenu, ali masovniju pijačnu prodaju u delu grada koji se velikom brzinom širio.

Ipak, jednostavnost o kojoj smo pisali ostala je suština pijačne prodaje. To da je dovoljna samo i jedna kutija, jasno je i danas kada pogledamo malo sa strane i uočimo male prodavce koji prodaju skromne količine svoje robe. Isplati im se, jer svaka roba ima kupca.

Oduvek je bilo onih koji su se dovijali uz pomoć štapa i kanapa, koji su na svojim šoferšajbnama ređali stvari i koji su se sa svojim kutijama sve više i više širili po ulicama, što je oduvek bio i poseban izazov za komunalne službe.

Gde su ljudi, tu su i pijace, a gde su pijace neuređene – tu je haos. Dovoljan je trg, prazan prostor, mnoštvo ljudi i pijaca će se već sama stvoriti…