Nesreća sa srećnim ishodom

Uobičajeno sivkasto i pomalo maglovito veče u Beogradu 21. novembra 1974. godine… Bruje motori aviona nad Bežanijom – još jedan “jat” sprema se za sletanje. Ali, niko od 46 putnika iz Pariza nije očekivao da ih ovoga puta šarmantne stjuardese neće pozdraviti pri izlasku iz aviona i da će, umesto na surčinskoj pisti, završiti u blatu do kolena, u natopljenoj zemlji, skoro pa u živom blatu, srećni što su preživeli i još nesvesni šta se zapravo desilo.

A dogodio se pad aviona. Ili… neuspelo sletanje koje se završilo podalje od piste.

Ali posledice su bile ogrome – požar na zemlji i potpuno uništenje aviona DC9, od koga je ostala smrskana olupina. Mesto je bilo toliko zabačeno da ni hitne službe nisu mogle da mu priđu. Ipak, neverovatan splet okolnosti doveo je do toga da svi putnici ostanu nepovređeni, pa su živi i zdravi krenuli da pešače do Bežanije, gde ih je čekao autobus, a potom i okrepljenje u hotelu “Nacional”.

Bilo je više teških avionskih nesreća u SFRJ, ali ova je, verovatno, jedinstvena u svetu po tome što su svi putnici i članovi posade ne samo preživeli, već i otpešačili sa svojim koferima, jer, druge im nije bilo!

Neki ovaj događaj nazivaju i “Mićunovo oranje”, jer se kapetan na letu zvao Petar Mićunović. Brzopleti zaključak i ubeđenje da može da sleti samo zahvaljujući vizuelnom pregledu, dovelo je do katastrofe. Kasno su shvatili da je magla ćudljiva, pa, iako je pista iz vazduha bila jasno vidljiva, na manjim visinama kroz prozor se videlo samo sivilo. Zašto? Pa – magla je prizemna pojava, i ugao gledanja je od ključnog značaja: vi ćete sa zemlje možda videti i mesec u magli, a da istovremeno me vidite ulicu dalje od druge ili treće bandere.

Olupina je završila na praznom prostoru između današnje Ulice Ivana Ribara, Ledina i stare Bežanije.

Sletanje je krenulo po zlu kada je posada iz aviona jasno ugledala pistu i aerodrom. Zvanični podaci govorili su da je horizontalna vidljivost 2.500 metara, ali iz aviona je sve delovalo mnogo bistrije. Kapetan traži odobrenje za vizuelno sletanje i dobija ga uz određeni uslov. Od tog trenutka, svi se koncentrišu na vizuelno sletanje, ali pogled se iznenada gubi u magli.

Umesto da odustane od vizuelnog sletanja, posada očekuje da ponovo ugleda pistu, ali ne primećuje da su za to vreme već bili sasvim blizu tla.

– U prilazu iz pravca radio-fara Zuce, na 3.400 metara ispred praga piste, “YU-AJN” je u 18.07.32 časa udario o tlo desnim točkom, a nakom pet metara protrčavanja i levim. Posada je bila potpuno zatečena, dokaz da nije očekivala skoro prizemljenje bilo je i to što far za sletanje još nije bio upaljen. Posle 40 metara protrčavanja, DC-9 je naišao na blagi pad terena prema kanalu Petrac, na 120 metara pre kanala odvojio se od tla, presekao desnim krilom jedno drvo (pri čemu je došlo do probijanja rezervoara za gorivo), preleteo u kanal i ponovo udario u tlo sa obe noge stajnog trapa. U daljem protrčavanju , na 575 metara od prvog dodira tla, avion se okrenuo za 120 stepeni i, polomivši stajni trap, zaustavio na trupu – detaljno je opisana ova nesreća u knjizi “Zaboravljeni album” Borisa Ciglića.

Po putu koji je avion prelazio dok se nije zaustavio, rasulo se i zapalilo gorivo, a plamen je na kraju stigao i do letelice. Zahvaljujući požaru teren je bio osvetljen, a avion mračan, jer je struja isključena.

Posada iz kabine (tri pilota) su nakon ovog incidenta nagrđeni zbog nesreće, a tri stjuardese i jedan pilot koji se tu našao kao putnik, pohvaljeni zbog uspešne evakuacije i požrtvovanosti koju su pokazali.

Olupina zlosrećnog aviona je stajala još izvesno vreme na tadašnjoj ledini, i služila je za fotografisanje “za uspomenu” onih dovoljno hrabrih i upornih da se kroz šiblje i bare probiju do mesta pada, kao svojevrstan morbidni suvenir. Uklonjena je tek posle pola godine, a mesto pada je danas deo između solitera u ovom delu Novog Beograda, bez ijednog traga na ovu nesreću sa srećim ishodom.