NAJNOVIJE
Top

“Kaldrma bez ulice” ili kako su novinari naricali zbog urbanizacije 1926. godine

 
5

Ulice bez kaldrme i kaldrma bez ulice. Baš tako. I baš moguće.

Ovo prvo, da je neka gradska ulica ustvari tek blatnjava staza, složićete se, nije nimalo strano za period o kojem pišemo. Recimo, te 1926. godine kada se sprovodio generalni plan u Beogradu.

Nije uopšte teško zamisliti nekakvu prašnjavu ulicu ili blatnjavu posle kiša maltene u samom centru prestonice. Imate tu sliku pred očima? Dobro. A kako zamišljate kaldrmu bez ulice?

Ne govorimo o kamenim kockama naslaganim na gomilu, već uredno složenoj kaldrmi u dužinu – a puta nema!

U redu, teško je.

Ali, evo pomoći: kako su tadašnje novine prenosile ovu temu i videle “nerešiv i strašan problem” u pripremnim radovima koji su tek započinjali ne bi li se predgrađa, okolna beogradska sela i udaljeniji krajevi povezali, prvi put u istoriji, iole uređenim ulicama. Kaldrmisanim, naravno, jer u to vreme asfalt je još uvek misaona imenica… Ali, žurnalistička nervoza nije mogla da sačeka.

„Čega vam još nema u ovoj našoj prekrasnoj varoši? Što imamo ulica bez kaldrme, to još nije baš mnogo čudno. Može tako štogod da se nađe i u drugome svetu. Ako ne u Evropi, a ono u Mandžuriji ili Avganistanu sigurno. Ali kod nas se može videti i nešto još interesantsnije. Pored ulica bez kaldrme, mi strancima možemo pokazati i kaldrmu bez ulice. I taj naš specijalitet zaprepastio bi od čuda ne samo Francuze, koji se stalno nečemu čude, već i Engleze, koje do generalnog štrajka nikad ništa nije začudilo“, uvodi nas u problematiku jedan ondašnji novinski zapis, pun tipičnih predrasuda i žalopojki, “kratkog fitilja”.

A, negde skoro kao da nam sva ova intonacija deluje poznato iako se sve dešava pre 100 godina…

Pa šta je onda ta kladrma bez ulice?! Sasvim prosta stvar!

„Izađu lepo majstori van varoši, gde nema nijedne kuće, ponesu dosta cementa, peska i ostalih potrepština i za nekoliko dana preko njiva i livada, preko utrina u jaruga udare vam trotoare kakvih nema ni na sred Terazija. Posle toga spodbiju svoj alat i odu. A oni trotoari ostanu onde da se čobani po njemu šetaju kad napasaju magariće i da po krajevi oštre o njih svoje britve“.

Eto, tako je onomad bilo. Iz citiranog dela teksta već se može složiti slika, a autor svemu daje dozu nekog svog cinizma, pa saopštava da je sve to ipak po generalnom planu i u nacionalnom duhu!

Kad je naš najslavniji predak Marko Kraljević mogao da ore carske drumove, zašto mi sad ne bismo kaldrmisali brda i doline? To je jedna lepa nacionalna manifestacija i mora biti i dobro i pohvalno. I zato smo mi daleko od toga da kritikujemo tvorce kaldrme bez ulice. Naprotiv, imamo samo lepih reči za njihov izum. Ako neko ne veruje da kod nas tako štogod zaista postoji neka se jednog dana prošeta do Novog Sela“.

Sada takav prizor nećemo tamo zateći, pa ostaje da novinaru verujemo na reč.

On je opisao i da se nakaradno gradi, odnosno neplanski uprkos generalnom planu o regulaciji i nivelaciji Beograda.

Što nam se varoš više niveliše sve su veće džombe preko kojih lomimo vratove. Što je više regulišu sve su joj ulice krivlje.

Decenijama smo kukali za generalnim planom. Sve zlo je dolazilo otuda što nismo imali generalnog plana. A sad kad ga imamo, još veći belaj. Otkako njega odobriše ulice ulice počinju da nam liče na testere.

Gdegod vidite novu zgradu, ona ili izišla do pola trotoara ili se uvukla u dvorište, čak tamo do dna gde su nekad bili kokošarnici. A pred njom na ulici, levo i desno naherile se dve straćare kao dva zadremala šiljboka“.

Sve to je nekako ovako izledalo – jedna petokatnica isprečila se ukoso pa jednim uglom para trotoar, a druga se savim okrenula i fasada joj gleda u nekakva prljava dvorišta, a vešernice i nužnici izbili na ulicu.

„Na uglu Skerlićeve ulice dogodilo se nešto najlepše. Jednog dana došli majstori pa raskopali ulicu uzduž i popreko. Nastalo je veselje kod svih suseda. Mislili ljudi da će i njima da naprave kanalizaciju. Kad tamo, a oni majstori udarili temelje i za nekoliko nedelja, nasred ulice, sazidali kuću i ulicu potpuno zatvorili!“

Posle toga stanovnici cele ulice morali su da obilaze čak oko Karađorđevog parka po nekakvim blatnjavim stazama.

U to doba se konstatovano je da Beograd nema nijedne kuće na svome mestu, odnosno da bi jedna bila “u liniji” trebalo bi je povući unutra, drugu istaći napolje, treću okrenuti malo ulevo, četvru desno, peta bi morala da se okrene na levo krug i tako redom…

Stoga već citirani novinar te 1926. godine apokaliptično zapisuje nimalo optimistično rešenje problema, koje se na sreću nikada nije obistinilo.

„Ako nam Amerikanci ne pozajme one svoje mašine sa kojima, kažu, da mogu i vrlo veliku zgradu da prenesu sa jednog mesta na drugo, onda ćemo, izgleda, morati ceo Beograd da porušimo, pa sve iznova da gradimo“.