“Neki Beograđanin nije mogao da izvuče ni novac da plati kartu. Kondkukter je stigao do njega baš na njegovoj izlaznoj stanici. Putnik nije mogao da izađe iz tramvaja na svojoj stanici a kondukter, vrlo savestan, nije hteo da ga pusti, jer nije platio kartu. Za malo da nije došlo i do tuče. Kondukter br. 926 mogao bi to da posvedoči. Naravno da se i putnik uzjogunio i nije hteo da plati kartu, jer je morao da se skine na jednoj tramvajskoj stanici niže, a njegov posao je zahtevao veliku brzinu!“
Ovako je, prema pisanju “Vremena” početkom 1941. godine, izgledao gradski prevoz u Beogradu. Gužve, nekultura, prepirke, svađe. Poznato?
Sudeći prema ovom članku, Beograđani su se svađali u prevozu i pre 80 godina, mada, možda samo sa malo više manira. Koji bi kontrolor danas uspeo da natera nekoga da ostane u tramvaju dok ne plati kartu, makar natrag morao pešice?
Zanimljiv tekst pokazuje sliku gradskog prevoza iz glavnog grada Kraljevine Jugoslavije koji je već bio poprilično naseljen. To znači da je na ulicama bilo mnogo pešaka, automobila, a prevoz je postao jedna od najvažnijih komunalnih tema. U Beogradu su vozili autobusi i, naravno, tramvaji, koji su važili za glavni vid prevoza. Ali, vozila je manjkalo, putnika bilo mnogo, a svima je nedostajalo pomalo discipline.
“Pre izvesnog vremena Beograd je dobio tramvaje iz Italije i autobuse iz Nemačke. Pojedine linije koje su bile najviše opterećene znatno su pojačane. Beograđani su ipak malo odahnuli. I pored svega toga na jako opterećenim linijama (Knežev spomenik – Cvetkova mehana, Knežev spomenik – Dedinje, donekle i Slavija – Kalemegdan) i danas dolazi do nepotrebne gužve”, piše u ovom tekstu.
“Prestonički tramvaji primaju publiku ‘do iznemoglosti’. Svako podne i veče dešavaju se, bez malo, dramatične scene. Dolazi do nepotrebnih objašnjavanja između publike i konduktera. Dešava se vrlo često da kondukteri sprovode svoju volju prema publici. Bilo bi neophodno potrebno da se jednom za svagda to pitanje nekako reši. Nije pravo da Beograđani trpe… A jasna je jedna stvar – od te gužve možda najveću štetu ima baš beogradska opština”, piše “Vreme”.
Zanimljivo je da su tramvaji imali i table na kojima je pisalo “Nema mesta”, a koje su se postavljale pored destinacije onda kada u tramvaj uđe previše ljudi. Međutim, kako se piše, ta table su “samo paradirale”.
“Još ni jednom niko nije video da su te table upotrebljene. Iako je publika spakovana u tramvajima kao u kutijama za sardine, kondukter se vrlo retko seti da kaže da nema više mesta. Već samo ono stereotipno:
– Pođite, gospodo, napred!”, piše novinar.
Osvrće se autor teksta i na to kako je prevoz regulisan u svetu. Slike kakve u Beogradu nije moguće ni zamisliti viđale su se na ulicama Pariza.
“U Parizu su se tramvajske karte kupovale na tramvajskim stanicama. Putnici staju u red. Nailazi tramvaj. Prozivaju se redom brojevi i putnici ulaze u tramvaj i zauzimaju mesta. Kada se tramvaj napuni, konduker samo vikne – nema više mesta! Oni koji ne mogu da uđu, čekaju na drugi tramvaj”.
Beogradski tramvaji, piše autor, imaju i svoju “ćud”. A ta ćud i danas je dobro poznata.
“Nekiput nailaze u serijama jedan za drugim, dok drugiput čovek mora da čeka pola sata na sledeći tramvaj”.
Inače, kada zamišljamo gradski prevoz pre rata, pomišljamo na neka primitivna drvena vrata koja se ručno otvaraju i ljude koji “vise” na platformi tramvaja. Ali, nije baš tako bilo, nabavljala su se nova vozila sa “patent-vratima”, koja su tokom gužvi znala i da priklješte putnike.
“Mnogi od nas je vrlo često bio prisutan kada su patent-vrata priklještila nekog od putnika ili mu malo “zakačila” zimski kaput. U tim novim tramvajima lepo piše da ima samo 90 mesta za sajanje. Ali oni koji su pisali to, izgleda da su u taj broj uračunali samo “šlang” Beograđane. Izgleda malo neverovatno da u taj tramvaj može da stane toliki broj putnika. I naravno kada oko podne u “jedinici” nastane nemilosrdna gužva, dolazi do dramatičnih scena. Nemojte mnogo da se iznenadite kada začujete vapijući glas:
– Aman, otvorite vrata, zaglavio sam nogu…! ili:
– Ajao…, ala me tresnu!
Isto to se dešava i u autobusima. Pa sada budite pametni na sve to. Zaista ne znamo da li Beograđani, pa ma koliko nedisciplinovani bili, moraju to da trpe!
Jedan Beograđanin je lepo rekao za ta patentna vrata:
– E, bravo, mi Beograđani uvek imamo dovoljno atrakcija… Sada nas vaćkaju u “mišolovke”!
I tada je opština pokušavala da uredi ponašanje u prevozu, pa su vrata za izlaz bila prednja.
“Kada smo već tu oko zelenih tramvaja moramo da ukažemo na jednu nemoguću naredbu Direkcije tramvaja i osvetljenja. (Kondukter je prilikom jednog incidenta rekao da je to “pametna” naredba DTO). Direkcija je zabranila da se izlazi na zadnja vrata. To je lepo. Ali zamislite kako ćete da se osećate kada morate da izađete iz zelenog tramvaja na prednja vrata, a pred vama se nalazi oko 90 osoba. Jedan kondukter nije hteo da pusti tri osobe da iziđu na zadnja vrata i dosta arogantno je izjavio da se strogo drži naredbe i nikoga neće da pusti. Te tri osobe morale su da se voze nekoliko stanica napred, jer nisu mogle da se proguraju”.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
