Nepodnošljiva gužva u prevozu glavni problem Beograda dok je počinjao svetski rat

Rat koji je u kasno leto te 1939. godine izbio napadom Hitlera na Poljsku već je prerastao u svetski, ali pre nego je i ove naše prostore zavio u crno, Beograđane su brinule njihove svakodnevne muke.

Među njima jedna od glavnih bila je i – neopisiva gužva u tramvajima.

Oni koji bi se zadesili u sredini ponekad su morali da propuste jednu ili dve stanice dok se izbore da siđu!

Bili su itekako potrebni dobri laktovi ne bi li se dočepali vrata. Da sve bude još gore u toj svojevrsnoj borbi, dodatnu nezgodu su pravili žandarmi, kočničari ili poštari sa velikim “čantrama” o ramenu.

A čantre su, za one koji to ne znaju, bile velike kožne torbe sa mnogo pregrada i džepova kako bi što više stvari moglo da stane. I danas se taj pojam može čuti ponegde kada se spominju glomazne putničke torbe.

Ni kondukter, ma koliko bio vešt, nije mogao lako da se provuče kroz ionako uzani prostor između sedišta, krcat narodom.

Posebno su bili problematični tramvaji od Terazija do Zemuna.

Direkcija za saobraćaj Beograda na negodovanje građana odgovarala je da nema dovoljno kola i da ne može rešiti njihove muke.

Zapravo, imali su 135 motornih kola i prikolica, kako su zvanično nazivali, baš koliko ih je bilo i kada je Beograd brojao svega 200.000 stanovnika. A tog leta 1939. u prestonici je već živelo 400.000 ljudi.

U to vreme je, recimo, italijanski grad Milano već imao milion žitelja i jedan tramvaj je dolazio na 1.000 stanovnika, dok je u našem glavnom gradu taj odnos bio – jedna motorna kola na 4.000 duša!

U drugim evropskim gradovima kada je „špic“, a koliko vidimo oduvek ga je bivalo tako da to nije nikako pošast samo sadašnjice, uvodili su rezervna kola pa su smanjivali gužve. I Beograd bi to činio sigurno, ali nije imao ništa na depou jer su apsolutno svi tramvaji bili na ulici od jutra do večeri.

Pošto Direkcija nije mogla da pomogne, a vožnja je postajala više nego neprijatna i za mnoge nemoguća misija jer je biti u tramvaju ličilo kao biti u bokserskom ringu, usledili su razni predlozi za rešavanje problema.

Jedan od najlakših i najbržih glasio je – uklanjanje polovine sedišta tako da ostane samo niz sa jedne strane.

Time bi se stvorilo više prostora i lakše bi se prolazilo, navodili su zagovornici te ideje.

Nezgodna je bila posebno prednja platforma koja je služila za izlazak. Zalagali su su Beograđani da se ona isprazni, odnosno da nema na njoj zadržavanja, a posebno da tu nije mesto za već pomenute žandarme i poštare.

Oni su tamo pravili „žur“ sa kočničarem, moglo se pročitati u novinama. Sa sve čantrama o ramenima ulazili su na prednja vrata iako se tuda silazilo, ostajali su u tom delu, pričali, smejali se, dok narod nije od njih mogao da se provuče.

I sve to su radili iako je iznad kočničara lepo pisalo: „Ne razgovaraj sa kočničarem“. Al ko je mario…

Nažalost, ova drama će potrajati svega još godinu i po dana. U rano jutro 6. aprila 1941. bombe Hitlerove avijacije raznele su Beograd. Posebno surovo je bombardovan Dorćol gde se, kao i danas, nalazio tramvajski (i autobuski) depo. U ogromnom požaru izgoreo je gotovo celokupan fond gradskog prevoza.

Ono malo tramvaja što je preživelo, nacistički okupator je ubrzo vratio na popravljene ulice, ali je na njima napisao jezivu parolu, u skladu sa svojom zlikovačkom ideolgijom: “Fur Juden Verboten – Zabranjeno za Jevreje”.