NAJNOVIJE
Top

Beograd nikada nije imao zvanično mesto za “buvljak” – pijacu za maloprodaju isključivo korišćenih stvari – ali, uprkos odsustvu formalnog “okvira“, još od sedamdestih godina prošlog veka pravi buvljak ipak postoji. I to u Zemunu.

Kadar iz privatnog snimka zemunskog buvljaka snimljenog 1977. godine, autor: Zoran Matešić

To je onda bilo, a i danas je, mesto iz snova za sve radoznalce i ljude avanturističkog duha, koji su od trgovine želeli – nešto drugo od puke kupovine ili prodaje predmeta.

Kad je ovaj način trgovine tako počeo da funkcioniše u Beogradu, do ove magične pijace stizalo se autobusom sa brojem 15. Zemunski buvljak je oduvek radio samo nedeljom i to rano, rano ujutro. Već u toku noći, neki od prodavaca izlazili bi da postave ćebe na ulicu i da na taj način zauzmu svoje mesto.

Kadar iz privatnog snimka zemunskog buvljaka snimljenog 1977. godine, autor: Zoran Matešić

Ponekad, na buvljaku možete ugledati ljude s lampama koji oko tri ili četiri posle ponoći idu i razgledaju.

Ipak, većina ga posećuje između šest i sedam ujutro. Posle toga ste okasnili.

Utisak je da na ovom mestu svi sve kupuju i sve prodaju. Tako je bilo i sedamdesetih godina kada je otvoren. Ljudi su pazarili i svećice za “fiću”,malane” ikone, pa sve do rezervnih delova za IBM kompjutere.

Poslednja stanica autobusa 15 bila je u to vreme redovno nedeljno mesto okupljanja mnogih Zemunaca, ali i Beograđana.

Zašto je to tako, niko nikada nije dao odgovor na to pitanje. Možda zato što se ovde često mogu mogu pronaći i odeća koja je nova, na sebi i dalje ima etiketu, ali i antikviteti, čudne stvari i sam krš.

Našlo bi se tu stotinu automobila i ljudi različitih uzrasta iz bliže i dalje okoline glavnog grada. “Tezge su bile prepune, toliko prepune da je više robe bilo na zemlji pored, nego na samim tezgama”, izveštavale su novine o tom novom i neobičnom beogradskom fenomenu.

Kadar iz privatnog snimka zemunskog buvljaka snimljenog 1977. godine, autor: Zoran Matešić

Popularni Zemunski buvljak radio je i na plus 30, a bogami i kad zasvira košava.

Ne pitajte me za ime, molim vas, ni za dete ni za ženu bez posla – odbrusio je jedan student reporteru beogradskih novina u reportaži sa ovog mesta napisanoj 1977. godine.

Na njegovoj improvizovanoj tezgi na najlonu stajale su stare knjige, ali i razne druge drangulije i “džidžabidže”, kao što
su, na primer, prastara pegla na žar, četiri kutije dugmića, far za automobil marke “reno”, par cipela, zemljani ćup, pepeljara za kola, kutije tegova i tri lepeze iz 1910. godine.

Kadar iz privatnog snimka zemunskog buvljaka snimljenog 1977. godine, autor: Zoran Matešić

Prošle nedelje sam zaradio 200 dinara, a idu još crnja vremena, jer sam od tetaka i baba sve pokupio, ovo je od komšija… nemam više šta da prodajem – jadao se ovaj mladić.

Sa druge strane gospođa Živka iz Bele Crkve ima brdašce od jastučića i komada odeće koje joj ćerka liferuje iz Nemačke.

Ne isplati se baš, ali ipak dolazim – otkriva.

Vera Davidović izlagala je mašinu za mlevenje paradajza, po ceni od 100 dinara. Кod nje se za iste pare mogla naći i lampa fenjer, dok je fotografija Leonardove ,,Tajne večere” u boji stajala samo 200 dinara. Ipak, najbrže se nekada prodavala elektrotehnika.

Radio-aparat dajem za 150 dinara – kazivao je izvesni Zlatko Vučković. Završio je elektrotehničku školu i upisuje istoimeni fakultet, a na buvljoj pijaci zarađivao je za letovanje. Nije mu loše išlo, ali kako je govorio, to je trenutno, nije to posao na duže staze.

Samo ovde i nigde drugde, mogao je da se kupi televizor marke ,, mediteran” po ceni od samo 2.300 dinara, par cipela za 20, aparat za brijanje za 50, dok su se farmerke pazarile po ceni od 150 do 250 dinara. Naočare za sunce bile bi skoro pa džabe, po 20, a numizmatičari su uživali u novčanicama ruske bele emigracije za 50 do 250 dinara.

Jednom rečju od igle do lokomotive.
– Molim vas, pogledajte ovaj komplet, košta 20, a u radnji je celih 50 dinara – pokazivao je prodavac Stanko Petrović četku i kašiku za cipele sa živopisnim drškama: konjskim glavama.

Do njega je crnpuratsa mušteriju ubeđivala prodavca da snizi cenu špilhoznama, jer ona kupuje za osam potomaka.

Bilo je na tezgama i replika Gogena za 60 dinara, ventilatora, čokanjčića, zastavica, auto delova, kaiševa, razglednica, šoljica za kafu…

Zemunski buvljak je decenijama unazad bio stecište ljudi i robe iz belog sveta. Ipak, i tome je izgleda došao kraj: u poslednje vreme komunalci sve više teraju sa ovog mesta, kvareći provod ljudima koji tu trguju godinama dolazeći nedeljom u Zemun kao na hodočašće.