Ekskluzivno svedočenje: “Osam minuta pakla”

“Pogledala sam kroz prozor bolnice, danas je to “Sveti Sava”, a tada je bio Urgentni centar. Ljudi su čekali autobus za Obrenovac sa cvećem, vencima, u crnini. Jedan od tih venaca mogao je da bude moj…”

Ovako za ekskluzivno portal “Kaldrma” priča Paulina Lukić, tada Tanasijević, koja je ležala u bolničkom krevetu sa promrzlinama, izranjavljana od stakla, sa upalom pluća i, začudo, bez ijedne teške povrede, ali sa beskrajno dubokom ranom na duši.

Imala je 16 godina, a bila je na lekovima za smirenje. Njen život ispunio je sirovi strah. Dan ranije izvučena je sa dna Save, kao jedna od nekoliko preživelih žrtava najveće autobuske i drumske nesreće u istoriji Beograda.

“Lastin” autobus za Obrenovac je 16. novembra 1967. sleteo u Savu kod Umke, poginulo je 27 ljudi, čudom se spaslo njih 11. Voda je ugušila najpre vriske, a potom i živote gomile ljudi koja se samrtničkim stiskom povezivala udišući poslednji dah.

Prohladno zimsko vreme i bučni crveni autobus
Paulina je pošla kod sestre na Umku i stajala na stanici kod Ade, čekajući obrenovački autobus.

Vreme je bilo tipično poznojesenje, prohladno, promaljala se susnežica, spuštala se magla. Kolovoz je bio vlažan, a stanica puna ljudi u mantilima, cipelama, sa kišobranima. Nestrpljivo su čekali crvenu “Lastu” i da stignu kućama. Nisu ni slutili da ih iza jedne blage krivine čeka horor, davljenje, beogradski “Titanik” na četiri točka.

Kondukter je za vožnju smrti uredno naplaćivao karte, autobus se napunio, ljudi su stajali i držali se za šipke. Bilo je mnogo učenika – to je bilo vreme povratka iz škole.

– Tada se išlo starim putem, preko Makiša. Nije bio asfalt, već kocka. Kad sam ušla u autobus bio je već mrak. Svega se sećam – tog konduktera koji je sedeo sa strane, dok sam se ja držala za šipku. Vozač je počeo da vozi veoma brzo. Ja sam ušla sa rođakom i gledale smo se. Kako ovaj čovek vozi, a klizavo je… – priča nam Paulina koja danas ima 69 godina.

Primila nas je u svoj stan na Novom Beogradu, i ispričala priču koju je godinama čuvala u sebi kao najtežu moru, a posle malo po malo prihvatila sudbinu. Tog dana, veruje, jednostavno nije bilo “zacrtano” da zauvek ode sa ovog sveta. Ali napustila ga je u ledenoj i crnoj rečnoj vodi – nakratko.

Kao da je zlo preuzelo volan
Neobično brza vožnja po starom, kaldrmisanom putu, već je bila dovoljno strašna da uznemiri našu sagovornicu.

Ali, to je bio jedan od onih momenata kada zlo dolazi po svoje, kada nema nazad, kada je svaki sledeći momenat strašniji i kada, najzad, žrtve postaju svesne da su u rukama smrti.

– Trebalo je da stane na stanicu u Pećanima. Ali, on nije stao. Konduker je pritiskao dugme, zvono za vozača da stane, da ima izlaz, ali čovek nije stao. Ti ljudi koji je trebalo da izađu u Pećanima su se udavili. Između fabrika Lepenke i Zelengore, 300 metara pre stanice na kojoj je trebalo da izađem, kod Zelengore na krivini koja nije velika, ali je bilo klizavo, vozač udara u jednu kocku kraj puta svom silinom (velike kamene kocke poređane u ravnomernim razmacima, kao neka vrsta ivičnjaka), potom i u drugu i odjednom je počeo vrisak svih ljudi u autobusu. Autobus upada u Savu…

Novine se štampale sa crnim logom
Novinari su stali na noge, reporteri se razmileli među ljudima, sirenama, među spasenima. Zujali su, uzimali izjave, slikali tamu, olupinu, pakao. “Novosti” se te noći štampaju sa crnim logom. U Beogradu je dan žalosti.

“Stravična je ova noć bila na obali reke: Obrenovac, Umka, Zabrežje, Ostružnica… niko noćas nije spavao. Iako se sve odigralo previše neočekivano i previše brzo da bi katastrofa na bilo koji način mogla da se ublaži – ljudi su u grupama i kolonama hitali prema obali. Jauci i plač čuli su se sa svih strana“, pisale su “Novosti”.

“Nekoliko stotina automobila zakrčili su prolaz na obe strane puta, vojnike – pontonjerce i ljude u čamcima koji su pokušavali da izvuku mrtve iz još potopljenog autobusa osvetljavali su reflektori i farovi kola. Lekari, kola Hitne pomoći koja dolaze i odlaze, privatni vlasnici kola koji nude pomoć. Ali ovde više pomoći nema“, zastrašujući je novinski izveštaj.

“Sećam se poslednjeg izdaha“
Ko je preživeo, taj je imao sreće. Ili je, pak, sudbina umešala prste.

– Meni je sat stao u 18.02, a izvukli su me u 18.10. Autobus se ruši i tone, tone, mi se davimo. Nema više ni svetla. Uhvatili su se svi jedni za druge. Kondukter je, dok je još bio živ, pokušao da otvori vrata, ali pritiak vode je bio jak i nije mogao. Mnogi su se udavili jer nisu imali gde da plivaju – priča Paulina.

Titanik, sigurna smrt u skučenom prostoru, zastrašujuća filmska scena koju su žrtve preživljavale minut pre smrti.

– Voda je ulazila od dole, od točkova. Dizala nas je voda, diže te nemaš kuda, nemaš gde da izađeš. Ja sam bila svesna da umirem. Uzmem vazduh prvi put, drugi put, voda me je podigla do krova i udarila sam gore. Sećam se kada sam zadnji put izdahnula. Neopisiv je osećaj kada svesni umirete. A bila sam mrtva.

Krici i povici

Ispod vode je mrtva tišina. Još se nisu svi životi ugasili. Ko se izvukao, preživeo je. Malo njih.  Vriska i panika sada su napolju, a Sava krije samrtnu tišinu.

Više nije pitanje ko je živ u autobusu, jer niko nije živ, već ko se sve nalazi u njemu.

Jer, nije bilo mobilnih telefon a ni načina da proverite da li je neko vaš najmiliji, kog očekujete baš u to vreme, možda greškom zakasnio na autobus i izbegao smrt…

“Nastradale izvlače kroz prozor autobusa i jedan razbijeni deo krova, a prispeli ljudi sa strahom i suzama ali i nadom da njihovi možda nisu u autobusu – prilaze, pitaju, iščekuju… Milicioneri ih jedva zaustavljaju da ne potrče na samu obali. Preživeli su odmah požurili što dalje odavde, valjda još ni sami svesni svega što se dogodilo, obližnjoj fabrici, restoranu, ambulanti. Ljudi im daju svoju obuću, kuvaju čaj. Poneko ih uhvati grčevito u prolazu:

– Druže da li si video u autobusu jednu ženu u crnoj marami?! Drugarice, da li si primetila mladića, više je kao dečak…“, prenosile su novine razgovore izbezumljene rodbine žrtava na mestu nesreće.

Osam minuta pakla

Šta se dešavalo u ostatku vremena, kada je Paulina izgubila svest, ona i dan danas – ne zna. Kako je dospela na obalu, tek je kasnije s mukom rekonstruisala.

Ali, zna kako izgleda smrt. Blaženstvo i san, svetlost i mir, ispričala nam je neke stvari iza granice svesti, života i jave, kakve mogu da ispričaju samo oni koji su se probudili nakon kliničke smrti.

A onda, u poslednji čas, spašava je jedan vojnik. I naravno, ljudi na obali koji su joj povratili otkucaje srca i dah.

– Ne znam kako sam ispala iz busa. Čovek koji me je spasao rekao mi je na suđenju kako me je izvukao. Prišlo mi je jedno vojno lice. Pitao me je da li znam ko me je izvukao. Rekoh mislim da je uniformisano lice ali ne znam odakle mi ta slika. On kaže – ja sam. Razbio je staklo čizmom, a voda me je iznela i pala sam pored autobusa u blato, bila sam isečena od stakla. On je otplivao do obale, na obnali skinuo mantil i čizme i ponovo zaronio prema busu da me spase – seća se Paulina.

I to je bila smela odluka. Rizikovati svoj život, a činjenica je da davljenici mogu u strahu da povuku sa sobom u smrt verovatno je u njegovoj glavi stvarala dilemu. Ipak je uskočio, izvukao devojku, dok se njena duša polako selila. Sekunde su bile bitne.

– Ribarskim čamicma su me izbacili na obali, dali su mi veštačko disnaje i čujem govore da sam živa. Uzeli me u naručje i odveli u fabriku Lepenku i ubacili me u vešeraj, gde je bilo toplo. Skinuli su sve sa mene. cipele nisam imala… Doktor je rasklonio ljude, tražio nosila, pogledao mi je oči i pitao kako se zovem, ali nisam znala da kažem, ne znam da li sam živa. Ne zna čovek šta da misli.

Iz škole u smrt
“Obrenovac, Ostružnica, Umka, Barič… bili su noćas na nogama. Mnogi roditelji čekali su svoju decu da se vrate iz škola ali ih nisu dočekali. Nem u bolu stajao je pored vojnika Dragan Martinović, građevinar iz Umke. Brzo je saznao za užasnu vest. Oba sina bila su u survanom autobusu“, pisale su “Novosti”.

“Milicionari koji su napravili kordon kako bi sprečili okupljene ljude da priđu samom mestu nesreće, nisu imali srca da zadrže čoveka koji je uzbuđenim glasom vapio: ‘Troje mi se nisu vratili iz škole, pustite me ljudi…’Gotovo nečujni plač okupljenih žena i grčeviti izrazi na licima muškaraca propratili su poslednje trenutke vrađenja utopljenih“, stajalo je u strašnom izveštaju medija.

Kako da prođem istim putem?

Strah je Paulini urezao duboko u svest i podsvest. Vodu nije mogla ni da pogleda. Da prođe istim putem natrag, za Beograd, u kolima Hitne pomoći, pokraj same obale Save, da upane opet? Lekari su je smirivali celim putem…

– Upalila se rotacija, krenuli smo za Beograd. Ponovo su me pitali kako se zovem. Kad su upalili svetla i krenuli ka Beogradu, nešto mi se rasvetlilo u glavi, osetila sam jak strah na pomisao da treba da prođem ponovo tim putem i da će se ponovo to desiti – sa mukom se priseća Paulina.

U bolnici je, kaže, odmah bila okružena lekarima. Svi su hteli da vide spaseno dete.

Očistili su joj stkalo, konstatovali upalu pluća. Dali su joj sedative.

Bolnica je bila puna ljudi, pristizali su i mrtvi.

Godinama nakon ovog događaja Paulina nije mogla da priđe vodi. Ni plićaku, ni da ode na Adu. Nije mogla čak ni da govori o tome.

– Nisam mogla da pričam, stegne me grlo i nemam glasa. Pet godina nisam mogla nikome da ispričam to…

Suze na suđenju

Paulina se živo seća suđenja vozaču autobusa, ali i vozača cisterne s kojim se sudario. Prvi je, kaže, osuđen na 4, a drugi na 8 godina zatvora.

– Sala je bila puna rođaka svih tih ljudi koji su nastradali. Ja kad uđem, oni mene dožive kao svoje dete koje je nastradalo. Samo se čuo plač… Jedan otac je ustao i rekao ‘Ja sam izgubio dve ćerke. Presudiću ti čim izađeš’. Kako sam čula, na kraju ga je on zaista i ubio.

Još prvog dana novine su pisale da postoji mogućnost da je katastrofu izazvala pokvarena prikolica cisterne, koja je prilikom mimoilaženja zakačila autobus.

Za volanom autobusa sa četrdesetak putnika bio je Hakija Hafizović.

Zahvaljujući svedocima, identifikovana je i cisterna, kojom je upravljao Gojko Jovović.

Utvrđeno je da je na levom točku cisterne pukao feder i da se stoga šleper zanosio ulevo.

Ispostavilo se da su kriva bila oba vozača. Vozač šlepera, čak i da nije znao da mu je cisterna bila neispravna, vozio je neoprezno.

Vozač autobusa okrivljen je zbog, kako je i sama naša sagovornica posvedočila, brze vožnje. Utvrđeno je čak i da nije kočio u kritičnom trenutku,