Gradska vešala bila su na “Čupinoj umki”

Da li znate da je brežuljak pored čuvene tašmajdanske kafane “Poslednja šansa”, na kome se danas nalazi popularni “fitnes park”, nekada bio poznat kao “Čupina umka” i da su se na njemu, svojevremeno, nalazila gradska vešala, kao i deo groblja namenjen sahranjivanju samoubica?

Na stranu mračna asocijacija, postavlja se pitanje ko je bio pomenuti kapetan i čime je zadužio narodno sećanje da je po njemu bila nazovana jedna od najmarkantnijih tačaka Beograda?

Pojedini istorijski izvori vezani za period austrijske vladavine Srbijom, s početka 18. veka, pominju ime izvesnog hajduka, koga su narodna pesma i hroničari podjednako opisivali kao vanredno hrabrog i snalažljivog, ali isto tako krvožednog i surovog, čoveka koji nije prezao ni od čega kako bi postigao cilj.

Iako o njemu nema mnogo tragova u kolektivnom sećanju ili popularnoj kulturi, istorija je ovog nekada znamenitog hajduka zapamtila samo po kratkom ali pamtljivom imenu – Čupa kapetan.

Vuk Karadžić je zabeležio i pesmu koja pominje savezništvo Čupe kapetana i principa Jevđenija, odnosno princa Eugena Savojskog:

…

Pade magla oko Beograda,
Princip vraća Beogradu vojsku
Princip vraća, a Čupa ne vraća,
 Dobro ih je poterao Čupa.
Kad se Čupa natrag povratio,
Mrtvi leže oko druma Turci,
Leže Turci kanda su pospali.
Osvojio princip-Jevđenije
Sa junaštva Čupe kapetana,
Sa njegovi bojni vitezova.
Spominje se junak po junaštvu,
Kano dobar danak u godini.

…

U pesmi se, između ostalog, pominje austrijsko osvajanje Beograda u noći između 15 i 16. avgusta 1717. kada su austrijski vojnici sa pomoćnim srpskim snagama savladali dva i po puta brojniju tursku vojsku, zahvaljujući iznenadnoj magli.

Interesantan je i podatak da je ovaj kapetan bio jedan od retkih srpskih vojnika sa kojim je Savojski imao intenzivnu prepisku i komunikaciju, što postavlja jedno očigledno pitanje – čime je jedan hrabri ali skromni srpski hajduk mogao da zainteresuje i zaduži najvećeg vojskovođu prve polovine 18. veka?

Ovo njihovo savezništvo je time čudnije što se zna da je Savojski, kao potomak jedne od najstarijih vladarskih grana evropske aristokratije, gajio otvoreni prezir i distancu prema puku i običnom svetu.

Kapetana Čupu među prvima ga pominje Jovan Rajić 1795. godine,  u četvrtoj knjizi svog najpoznatijeg dela „Istorija slovenskih naroda“.

Tu se prvi put u pisanoj formi navodi i takozvana „Čupina umka“, odnosno mesto na kome je kapetan Čupa pogubljen i najverovatnije sahranjen.

Za ovaj toponim Vidoje Golubović, poznavalac starog Beograda, u svom Topografskom rečniku starog Beograda pogrešno pretpostavlja da je nazvan po izvesnom kapetanu Miliji Lešjaninu – Čupi.

Jedan od začetnika kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji Ilarion Ruvarac, prvi pokušava da dovede u vezu Čupu iz narodne pesme sa likom i delom kapetana Teodora Prodanovića – Čupića, koga pominje nemali broj istoričara.

Ipak, najdetaljniju sliku o kapetanu Čupi daje nam istoričar Slavko Gavrilović, u svom radu „O kapetanu Teodoru Prodanoviću – Čupiću (Čupi kapetanu), junaku i pustahiji s početka XVIII veka“. Sažimajući saznanja svojih prethodnika Gavrilović pokušava da sastavi jedan veoman složen mozaik, koji čine fragmenti izveštaja, pisama i presuda, vezane za brojna dela i nedela kapetana Prodanovića – Čupića.

Kao jedan od Čupinih najvećih talenata navodi se to, što je bio u stanju da se neopaženo privuče neprijateljskom logoru i donese „jezike“ odn. žive neprijateljske vojnike koji su mogli da odaju više detalja o stanju u svojim redovima.

U Ratnom arhivu u Beču postoji jedan zanimljiv prepis, smešten u deveti septembar 1716. dakle, nešto više od mesec dana nakon bitke kod Petrovaradina, u kome se opisuje jedan neverovatan trijumf ovog kapetana nad Turcima.

Naime, tamo piše kako se kapetan Teodor Čupić, sa odredom od dvadesetak pratilaca i pod dejstvom magle, na obali Save sukobio sa prethodnicom turske transportne kolone, da je mnoge od njih posekao a petnaestak zarobio, i to uglavnom aga i oficira.

Ono što zvuči neverovatno jeste podatak da se odmah nakon što je razbio prethodnicu, okrenuo ka glavnini transporta, uništivši je u potpunosti i pobivši pritom kompletnu pratnju od 50-ak vojnika, zajedno sa turskim pašom.

Opisujući ovaj događaj, navedeno je da su tokom bitke u nekoliko navrata ubijani konji koje je Čupa jahao ali da njemu, osim lakše rane na nozi, nije falilo ništa. Dakle, opet pobeda nad višestruko brojnijim neprijateljam i u savezništvu sa vremenskim prilikama odn – maglom, kao i u slučaju osvajanja Petrovaradina i Beograda pod Eugenom Savojskim.

O poreklu kapetana Čupe ne znamo gotovo ništa. Sudeći po jednom delu iz pomenute narodne pesme u kome Čupa od Savojskog, kao nagradu zbog pomoći oko osvajanja Beograda traži Požarevac, možemo zaključiti da je njegovo poreklo baš iz tih krajeva:

…

Čedo moje, Čupo kapetane,
 Ako s’, sine, i zdravo i mirno,
Dobavi mi jezik od Tatara,
Dobar ću ti komad leba dati,
Čim ćeš, sine, do posle živeti.
Knjigu gleda Čupa kapetane,
Onu gledi, drugu brže piše:
Svetla kruno, princip-Jevđenije,
 Ako ćeš mi dati Požarevac,
Dobaviću jezik od Tatara,
Baš vezana pod šator doneti.
Knjigu gledi princip Jevđenije,
Onu gledi, drugu brže piše:
Čedo moje, Čupo kapetane,
Na čast, sine, tebi Požarevac,
 Požarevac tvoja očevina.

…

Nakon što su Turci proterani van granica novouspostavljene Kraljevine Srbije, Čupa je provodio vreme kao vođa jednog dela narodne milicije, uništavajući zaostale odrede bandita i pljačkaša na potesu od Beograda do Niša.

Ipak, uprkos nesumnjivom junaštvu koje je iskazivao učestvujući u ratnim pohodima, Čupa je i u mirnodopskim vremenima pokazivao okrutnost koju je, sudeći po izvorima, neretko iskaljivao i na sopstvenom narodu, globeći ga preko svake mere.

Tako istoričar Dragoljub Pavlović, u svom delu „Austrijska vladavina u Srbiji (od 1718 – 1739)“, navodi da je 1723. godine, Čupa bio jedan od najbogatijih predstavniha tzv. narodne vlasti, bogat do te mere da ga je čak i šef finansija Administracije u Beogradu Alter, nazivao Flagelum des Landes odn „bič zemlje“.

Još uvek nemamo odgovor na pitanje kako je jedan ovako uticajan i bogat čovek, iza koga je stajao moćni zaštitnik i pokrovitelj poput Eugena Savojskog, početkom 1725. godine osuđen na smrt.

Čitavu stvar dodatno mistifikuje i podatak da je kapet Čupa, samo mesec dana ranije bio pretendent na mesto oberkapetana narodne milicije, sa najvećim izgledima da to mesto i dobije.

Šta je bio tačan razlog za pogubljenje ovog pustopašnog kapetana, do dana danas nije jasno. Ostao je samo zapis letopisca u kome se kaže – Posekoše kapetana Todora Čupu na Vračaru. Kod vešala dželat poseče ga sabljom vo leto 1725. godine.

Iako su sećanje i vreme odavno zameli svaki trag na postojanje ovog neobičnog čoveka, na njega seća još samo toponim u srcu Beograda, koji i danas postoji u vidu uređenog brežuljka sa desne strane kafane „Poslednja šansa“, na Tašmajdanu.

Po predanju, na ovom mestu su spaljene i mošti Svetog Save, a u vreme dok se ovde nalazilo groblje (od 1835. do početka 20-veka) na ovom brežuljku su sahranjivani utopljenici i samoubice odn. nečisti i aberantni pokojnici, oni koji se u našem narodnom verovanju smatraju donosiocima i predvodnicima oluje.

Slučaj ili ironija sudbine su hteli da prah ovog neobičnog čoveka počiva na istom mestu gde je razvejan pepeo jednog od naših najvećih svetaca i gde je, godinama potom, sahranjeno nebrojeno mnoštvo bezimenih, neželjenih i zaboravljenih pokojnika, darujući mu nenapisan epitaf u vidu latinske poslovice koja kaže – Dok prolazi slava zemaljska.

Autor: Mladen Milosavljević, pisac i etnolog