Jači od sistema – beogradski taksi

U vreme socijalizma malo toga ostalo je u privatnim rukama, i tek su najupornije zanatlije uspevale da izmaknu kojekakvim državnim “OUR”-ima (Organizacija udruženog rada). Ipak, tu čast imali su i taksisti. Svojim vozilima prevozili su Beograđane i nikakvom šefu nisu morali da odgovaraju.

Ali… sistem je želeo da i ovu uslugu podredi sebi.

Već znatno osnaženi GSP odlučio je da, pored gradskih autobusa, trolejbusa i tramvaja, počne da nabavlja i automobile i osnuje jednu organizovanu taksi službu. Umesto raznolikih privatnika, sa svojim skromnim garažicama širom grada, GSP je ponudio nove automobile i – veliku centralnu garažu u Majke Jevrosime.

To se dogodilo 1962. godine, ali treba podsetiti da je još od 1948. bilo pokušaja da se taksi sistem stavi pod okrilje države. Postojalo je i “Auto-taksi i servis” preduzeće od 1952. godine.

Kapacitet GSP-ove garaže u Majke Jevrosime bio je 120 vozila, a GSP je preuzeo automobile “Auto-taksi i servisa”, kojih je bilo svega 33 i to prilično starih. Nabavljeno je i 30 kombija.

Bilo je još nekih nabavki, pa čak i pokušaja iznajmljivanja vozila, od čega se brzo odustalo.

Ipak, ono po čemu je GSP taksi ostao prepoznatljiv sedamdesetih godina jesu potpuno novi “tristaći”, odnosno “Zastavin” model 1300.

Ova vozila pristigla su u GSP 1970. godine. Imali su i ugrađene radio stanice, a broj za poziv “GSP taksija” bio je 765-666 i to “24/7”.

Pravljeni su i razni eksperimenti – 1975. godine ugrađuju se uređaji za tečni naftni gas u postojeća vozila, a planira se i nabavka domaćih “zastava 101” i sovjetskih “lada“.

GSP je naredne godine počeo da gradi i novu, modernu garažu u tadašnjoj Ulici 29. novembra. Već krajem godine garaža je puštena u rad, a još 300 narandžastih “tristaća” uveličalo je tu svečanost. Još su to bili dani kada je GSP taksi lepo radio, a privatnici nisu ni slutili da će za nepunu deceniju ovladati gradskim ulicama.

Ipak, iz mnogobrojnih razloga, najviše usled lošeg poslovanja i nagomilanih gubitaka, “GSP Taksi” je početkom osamdesetih jedva disao, da bi konačno bio ukinut posle 20 godina rada, 1982. godine.

Gradski prevoznik se nakon tog propalog eksperimenta ponovo koncentrisao na autobuse, trolejbuse i tramvaje, proširenje mreže, gradnju depoa, a za to vreme privatnici su trljali ruke. I društvena klima postaje sve toplija za preduzetnike.

Taksisti su bili prava konkurencija – ko će da bude brži, ko ima radio vezu, a ko još radi samo na “kvaku”. Oni su bili udruženi najpre u jedno udruženje, a već od 1988. godine počinje pojava novih udruženja – “žuti”, “zeleni”, “plavi“…

U 21. veku radio aparati izgubili su smisao, a primat su preuzele aplikacije.

U toku je izrada studije koja treba potpuno da uredi ovu oblast, zadržavajući postojeći model tradicionalnih operatera, ali tako da “na dlanu” čitav sistem može da se kontroliše i održava iz jedinstvenog centra. Taksi vozilo već na prvi poziv – to je budućnost ovog sistema u Beogradu.

Naslovna fotografija: Vladimir Karanović