Kada je Beograd trebalo da dobije Adu Ciganliju na Dunavu

Prelistavanje po starim izdanjima često nudi mogućnost da se sa istorijske razdaljine sagledaju ideje, vizije i projekti koji su u svoje vreme delovali fantastično i obećavajuće, da bi današnjem namerniku koji čita požutele stranice izazvale, u najmanju ruku, bar upitanost u kapacitete nekadašnjih vizionara. Jer, kako se drugačije postaviti prema zamisli koju su beogradski urbanisti izneli davne 1967. godine prema kojoj je trebalo pregraditi Dunav na špicu Velikog ratnog ostrva, tamo gde je danas plaža Lido, i velikim zemljanim nasipom ga spojiti sa Zemunom.

Istu stvar je zatim trebalo uraditi i na donjem špicu ostrva gde bi ga drugi nasip spojio sa obalom kod samog ušća.

Time bi između dunavskog keja i Velikog ratnog ostrva nastalo novo veliko jezero. Stari planovi otkrivaju da je to jezero, između ostalog, trebalo da ima veliki srcoliki oblik i zauzimalo bi čitav današnji park uz šetalište od hotela Jugoslavija do samog ušća.

Ova ideja je, kako se ispostavilo, došla pod utiscima formiranja Savskog jezera na Adi Ciganliji gde je prethodne godine učinjena ista stvar: nasipom su bili povezani Ada i obala Čukarice, i odjednom je od divljeg rečnog ostrva nastala nova beogradska oaza, sa uređenim kupalištem i potpuno novim perspektivama boravka u prirodi, tik uz samo gradsko jezgro.

Projektanti i pokretači te ideje su ostavili toliko dobar utisak da se odmah krenulo “korak više” – ka formiranju novog jezera u rukavcu Dunava, uz Veliko ratno ostrvo.

Danas je u beogradskom “predanju” takođe malo poznato da je sama Ada Ciganlija tek od pregrađivanja Save i formiranja jezera na manjoj strani rečnog toka, onoj između Ade i Čukarice, postala onakva kakvom je znamo danas, važna gradska tačka sa mnoštvom sadržaja. Pre pregrađivanja Ada Ciganlija je bila dostupna samo ribarima i retkim avanturistima, šikara obrasla gustim biljem i drvećem, sa ostacima velikog zatvora i ponekom kolibom onih koji nisu želeli da žive u gradskoj vrevi.

Tek kada je vizijom tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića i njegovih najbližih saradnika Ada Ciganlija postala lako dostupna kopnenim nasipom, kad je svako mogao da dopešači do njenih obala, počeo je razvoj koji ne staje ni danas. Ali, davne 1966. malo ko je mogao da shvati šta će doneti povezivanje Ade Ciganlije sa kopnom…

Ostalo je nepoznato šta je bio konkretan razlog da se ideja formiranja istog sadržaja na dunavskom rukavcu, tada ozbiljno promovisana u stručnim izdanjima urbanističkih zavoda i nadležnih institucija, odbaci i da se nikada na obali Dunava ne pristupi onome što se nekoliko kilometara dalje, u rukavcu Save kod Čukarice, pokazalo kao odlična ideja.

Da li su u pitanju bile mnogo jače dunavske struje za razliku od mirne i pitome Save, veličina same reke, prepoznata važnost Velikog ratnog ostrva kao ekološke celine koja je zahtevala nedostupnost da bi opstala, ili je tek u pitanju bila cena samih radova – ko će ga znati.

“Novobeogradsko more”, što je novo jezero trebalo da postane, prostiralo bi se čak do današnjih solitera “šest kaplara” i na prostoru gde se nalazi tržni centar “Ušće”. Odbacivanjem ove ideje stanovnici onog dela Novog Beograda koji gleda na dunavsku stranu su ostali “nasukani” i letnje osveženje do dana današnjeg nalaze na Adi Ciganliji. Do koje još uvek stižu čamcima preko reke ili kolima, odnosno, gradskim prevozom okolo-naokolo.

Ideja o gradnji pešačkog mosta od novobeogradskih blokova do Ade, koju sada najavljuje Grad Beograd, predstavljaće novo rešenje, baš kao po uzoru na ono iz 1966. kada je Branko Pešić napravio prelaz sa čukaričke strane. Kad su jednom ostali bez svojog “dunavskog mora”…

U svakom slučaju ideja je brzo pala u zaborav i od svega danas se na Dunavu leti kupa na peščanom sprudu na špicu ostrva zvanom Lido. Od odustajanja je možda najbolje prošao park-šetalište uz obalu sve do Ušća, koji je umesto da postane muljevito dno veštačkog jezera sada jedan od najlepših delova Beograda za rekreaciju i šetnju na otvorenom.