Vizionari koji su plašili sekretarice “video pločom”

Od izuma pisaće mašine i telefona nije se mnogo toga menjalo u kancelarijskom poslu decenijama, gotovo pa vekovima. Papir je bio glavni alat, a sekretarica glavni operativac!

Ipak, tehnološki proboj napravljen 1980-tih godina pretvorio je kancelariju u svojevrsnu komunikacionu i kompjutersku “stanicu” koja se sve više okretala do tada nepoznatom i nepojamnom, digitalnom formatu.

Jasno je da je sa uvođenjem mnogih tehnoloških novina, o kojima do juče nije moglo ni da se sanja, započelo i – “proricanje” budućnosti kancelarijskog posla.

Jedna od tih vizija objavljena je u domaćoj štampi 1989. godine i izazvala je pometnju u jednom delu administracije: “Sekretarice nepotrebne?” bio je naslov tekstića koji je sigurno uzbudio mnoge sekretarice, a koje su i te kako dobro znale da im posao nije samo manipulacija papirima, već i ono što se šapne u četiri zida, bele laži koje deklamuju preko “veze” i skrivena fioka kakvu elektronika ne poznaje.

Ono što će da zameni sekretarice i sve njihove veštine, poslovne i one, socijalne, bila je – video ploča! Mislite da je to bila najava famoznog CD-a, odnosno, kompakt diska? Ne, još uvek to nije bio CD…

“Veća je od gramofonske, a sadrži tekst 500 do 800 hiljada stranica kucanih mašinom. Na sto takvih ploča može da stane sva naučna literatura objavljena u čitavom svetu u toku jedne godine“, najavljivali su revoluciju anonimni stručnjaci čije dubokoumne pretpostavke je naša tadašnja štampa prenosila bez ikakve rezerve, u grozničavoj potrazi za onim što je bilo “klik pre klika” – tiražom.

Osim telefona i pisaće mašine, izuma iz 19. veka, u to vreme već su se uveliko koristili diktafoni, kopir-aparati i ekrani povezani s kompjuterom.

Deluje neobično kada se kaže tako, ali prvobitni kompjuteri nisu imali ekran, pa je naglasak na tome da se ta dva uređaja mogu povezati bio značajan za to vreme. Taj “prozor u računar”, zvani monitor, otvorio je vrata njegovoj širokoj primeni.

“Pored podataka iz sopstvene video-arhive istim putem će moći da se dobiju informacije od drugih preduzeća i ustanova, bilo preko telefonskih linija ili posredstvom televizije. U skoroj budućnosti biće omogućeno održavanje konferencija i sastanaka, pri čemu ni jedan od ‘prisutnih’ neće morati da napušta svoju kancelariju“, objašnjavao se dalje ovaj tehnički napredak koji nas je čekao, zvan video-ploča. Strava sekretarica koje su čitale ovakve vesti na ovoj tački je već počinjala da raste: nauka i tehnologija će ih ostaviti bez posla!

Prvi korak bio je da se svi čuju u isto vreme putem uređaja povezanih telefonom (konferencijska veza), a drugi korak (i to je zvučalo baš naučnofantastički) bilo je uvođenje video-konferencija!

“Ekrani na pisaćem stolu mogu da prenose razne tehničke crteže, formule, rukopise – brzo od jedne do druge firme, iz grada u grad, a sve te novine zahtevaće nov lik sekretarice. Ona, ili sve češće on, moraće da budu tehnički obrazovani, obučeni da opslužuju često komplikovan uređaj. Dakle, sekretarice će ipak, ali u manjem broju, biti potrebne, samo ne da kucaju na mašini već da rukuju sveznajućim aparatima.”

Ovo je već bilo potpuno devastirajuće po “referente za administrativne poslove” ili “šefice kabineta”, kako su se sekretarice vodile u sistematizaciji radnih mesta u nekadašnjim samoupravljačkim kolektivima od kojih se (još uvek) sastojala tadašnja jugoslovenska privreda.

Ali, ipak, kada se danas malo više zadubimo u ove reči, videćemo da, iako se video-ploča nikad nije ostvarila kao tehnološko dostignuće i nezamenljivi alat, tu ipak ima stvari koje su nam danas poznate… Video konferencijska veza, prenošenje dokumenata putem telefona i ekrana, učesnici koji sastanče a da niko nije napustio svoju kancelariju…?

Pa to je… današnji mobilni telefon!

Da li su nekadašnje sekretarice, kada bi ih malo popustila strepnja zbog neizvesne budućnosti i potencijalnog “potucanja” po biroima za nezaposlene, mogle da ikako te 1989. godine pomisle da će nekih svega 20-ak godina kasnije sve najavljeno postati realnost.

Doduše, da se neće zvati “video ploča”, da se neće vrteti pred našim očima, da im neće trebati neki kancelarijski “gramofoni” da je pokrenu, ili nešto slično. Već će tu realnost svaka od njih imati na svom stolu ili u tašni, da će je nositi kući, živeti sa njom i ponekad možda i tražiti odmor od nje…  A, najpre, da im neće oduzeti posao već će ga učiniti kudikamo efikasnijim, bržim i sveobuhvatnijim.

Jer, ko bi tada rekao da će najmoćniji sveznajući i komunikacioni aparat – mobilni telefon, jednom biti u svačijem džepu i da nikakvo stručno znanje neće biti potrebno za njegovo korišćenje.

A sekretarice današnjice svoje poglede već drže uprte u novi izazov, nešto što se zove – AI. Od “video ploče” do veštačke inteligencije, sekretaricama nikako nije lako sa tehnologijama.