Pobuna protiv rušenja Njegoševog groba počela je u Francuskoj ulici u Beogradu

U brojnim beogradskim stanovima nekada su postojale dve knjige koje niko nije čitao, ali svi su ih znali: telefonski imenik i – “Gorski vijenac“.

Imenik se bar povremeno i otvarao da se nađe broj rođaka koje nismo videli godinama da ih obavestimo da je ujka Pera smešten u bolnicu ili da je preminuo deda Sava. Ali, tu drugu knjigu nismo otvarali jer nismo ni morali, zato što se Njegoš kod nas ne čita, nego – govori.

Njime otac nazdravlja na slavi, taksista se brani kad vas „iseče“ u saobraćaju, njime počinju govori i završavaju se čitulje. Kad Beograđanin hoće da kaže nešto pametno, a nema šta, citira Njegoša. Kad hoće da se posvađa, opet je Njegoš tu.

Polovinu onoga što danas smatramo narodnom mudrošću zapravo je napisao jedan vladika sa Cetinja, naš Šekspir, koji je svoj legendarni spev posvetio Karađorđu, „prahu oca Srbije“, i koji nikada nije imao nedoumicu kom narodu piše i pripada.

Takvog pesnika svaka vlast poželi da ima na svojoj strani. Ona, komunistička, koja je vladala od 1945. godine poželela je više: da ga ima samo za sebe. I to prepravljenog. Smetalo joj je što Srbi slave i citiraju jednog vladiku, jer je njihova nova vera imala svoje svece i nije volela konkurenciju. Smetalo joj je i što je Njegoš za sebe rekao da je Srbin, jer se to više nije uklapalo u plan po kome su se tih godina, pored fabrika i hidrocentrala, gradile i nove nacije i nove kulture.

A kako Njegoša nisu mogli da nateraju da promeni naciju i književnost, rešili su da mu promene grob. Mrtvi se, kao što je poznato, retko žale.

U decembru 1968. godine tadašnja Skupština opštine Cetinje odlučila je da na Lovćenu podigne mauzolej po nacrtu čuvenog vajara Ivana Meštrovića. Na tom mestu je duže od jednog veka stajala mala crkva koju je Njegoš sam podigao 1845. godine, posvetio je Svetom Petru Cetinjskom i zavetovao da u njoj počiva. Ona će biti srušena da bi na njenom mestu bio podignut novi mauzolej.

To nije bio prvi put: okupatorska austrougarska vojska ju je nakon osvajanja Crne Gore iz osvete srušila 1916. godine, (isto kao i spomenik Karađorđu na Kalemegdanu), a kralj Aleksandar Karađorđević obnovio ju je 1925. godine. To je, ispostavilo se, bio glavni greh:

Vođa jugoslovenskih komunista Tito je crkvu-kapelu proglasio kraljevom, a ne Njegoševom. Pisac Matija Bećković je kasnije primetio da bi po toj logici valjalo srušiti i kalemegdanskog Pobednika i Neznanog junaka na Avali, jer je i njih naručio isti kralj. Okupator je, dakle, rušio iz osvete, a naši iz ubeđenja, što je uvek temeljnije.

Ali, Beograd je odmah razumeo o čemu je reč. Pisac Mirko Kovač je u „Književnim novinama“, obraćajući se sa tada famozne adrese, Francuske 7, odnosno, sedišta Kluba književnika, 24. marta 1969. godine, cetinjskim odbornicima priredio mali kviz. Poslednje pitanje je glasilo: „Zna li Skupština da je dva više nego jedan?“ Odbornici nisu odgovorili, što znači da nisu znali.

Onda se dogodilo ono što se u Beogradu dešava jednom u sto godina: složili su se pisci. Istoričar umetnosti Lazar Trifunović, dojučerašnji upravnik Narodnog muzeja, u dvobroju 27–28 časopisa „Umetnost“ za 1971. godinu sabrao je sve što je o Lovćenu rečeno i napisano. Tu su bili Vasko Popa, Stevan Raičković, Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić, Ljubomir Simović i Dušan Radović, pa Antonije Isaković, Dobrica Ćosić i Borislav Mihajlović Mihiz.

Pobunili su se i slikari Mića Popović i Milić od Mačve, a veliki Petar Lubarda je naslikao „Sumrak Lovćena“. Ko poznaje naše umetnike zna da je lakše pomeriti Lovćen nego njih desetoricu dovesti za isti sto.

Nije protestovao samo Beograd, iako je iz Francuske ulice u našem gradu počela pobuna. Srpskim piscima pridružio se i hrvatski pisac Miroslav Krleža, koga beogradska čaršija nije volela, a koji je, uprkos svemu, izričito bio protiv rušenja kapele.

Meša Selimović je iz Sarajeva napisao da je novi mauzolej „faraonska grobnica“ kakva se podiže vlastodršcima, a ne pesnicima. A Mihailo Lalić je, potpisujući protestno pismo, poslao i kratak telegram: „Potpis dajem, uspehu se ne nadam!“

U januaru 1972. godine časopis „Umetnost“ je predstavljen u prepunoj sali Doma omladine. Matija Bećković je čitao „Grob na Lovćenu“, a Skender Kulenović sonet u kome Njegoš moli da mu na pleća ne tovare Meštrovićevog orla.

Pobuna beogradskih intelektualaca zbog rušenja Njegoševe kapele i hradnje novog mauzoleja, bila je veoma neprijatna za vlast koja se još nije oporavila ni od prenosa moštiju cara Dušana u crkvu Svetog Marka 18. maja 1968. godine, kada se neočekivano okupilo više od deset hiljada ljudi da ih dočeka. Komunistička partija je takav skup ocenila kao „drsku manifestaciju srpskog nacionalizma“.

Profesor Pravnog fakulteta Mihailo Đurić objavio je u istom dvobroju tekst „Kamen razdora“, u kome je napisao da se Njegošev grob obeležava novim, tuđim znacima. Uklonjen je sa Univerziteta i osuđen na dve godine zatvora, što je posle smanjeno na devet meseci.

Očekivalo se da se isto dogodi i Dušku Radoviću, koji je u pesmi „Veći grob za novu smrt“ napisao:
da jedino oni budu nadležni za njegov slučaj
da nam jedino oni mogu prepričavati njegove prave misli

Tita su ovi stihovi toliko razbesneli da je nekoliko dana kasnije, prilikom posete Kosovu, poručio da oni koji se bune mogu da završe nekoliko metara pod zemljom.

Beogradski umetnici vlasti nisu rekli da loše radi, nego da joj ne pripada ono što je uzela: grob, zavet, veru i ime. Bila je to prva ideološka pobuna protiv totalitarizma i socijalizma u Jugoslaviji, i zato se desila u Beogradu, gde su pisci počeli da govore ono što srpski političari nisu smeli da kažu. Braneći Njegoša, Beograd je branio sebe.

Kapela je srušena u leto 1972. godine, mauzolej otvoren 28. jula 1974. godine. Kamen je bio izgubljen. Ali, ostalo nisu uspeli.

Iz „Gorskog vijenca“ nisu izbrisali delove u kojima se pominju srpstvo i Srbija, a želeli su. Njegoša i danas čitamo na istom jeziku, bez prevodioca i bez nadležnih, a to je grob koji se ne ruši dinamitom. Njegošev spomenik i njegova ulica i danas su u centru Beograda. Mauzolej je ostao na planini, gde ga niko – ne citira.