Krenulo je trapavo i sa zaostatkom u startu – prvi profesori informatike

Prve jugoslovenske generacije učenika srednjih škola koje su krenule da odrastaju uz računare (doduše ne baš kao danas, da svako ima svoj kompjuter, telefon ili konzolu za video igrice), suočile su se sa velikim problemom: srednjoškolci su znali o tim spravama mnogo više nego profesori koji su im predavali tehničko ili matematiku.

Bila je to 1987. godina i pojava novih tehnologija zahtevala je obrazovanje o njima. Jasno je bilo – računari su budućnost, a ove komplikovane mašine nisu samo elektronika i matematika, već polje koje je zahtevalo razvoj nove grane nauke – informatike.

Međutim, došlo se u situaciju da će profesori zaista deci predavati nešto o čemu ona zbog svog entuzijazma i loženja na novu sfvar, kompjuter, ipak – znaju više!

Svakako, profesori su imali veliko teorijsko znanje, ali je bilo teško uobličiti ga u novi predmet. Postojalo je mnogo verzija tadašnjih računara i programskih jezika, bilo je to, jednostavno, novo doba u kome su vršeni proboji na sve strane, i uspešni i pogrešni, a nauka je morala odjednom da prati stručne časopise, a ne više naglo zastarele knjige iz kojih se prethodno decenijama izučavalo osnovno znanje! 

Tadašnji sistem je nekako pokušao da reaguje na ovaj očit procep i veliki izazov: organizovan je poseban seminar na koji je pošlo oko 190 nastavnika srednjih škola, imali su 120 časova obuke, a predavači su bili stručnjaci s Prirodno-matematičkog fakulteta.

Računalo se, bar oni sigurno nešto znaju o toj novoj nepoznanici koja se menjala gotovo na dnevnom nivou.

“Nažalost, još ne znamo koje će računare dobiti srednje škole za svoje laboratorije. Čekamo da se u Republici donese odluka, jer sve škole treba da imaju iste računare, pa da počnemo da ih nabavljamo. Sredstva su obezbeđena” govorio je te 1987. godine Milovan Kljajić, direktor Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

To je značilo da će nastavnici možda vežbati na jednim računarima, a potom decu učiti na drugim tipovima uređaja, koje na seminaru nisu ni videli! Već je bio u planu i dopunski kurs. Sve je, dakle, krenulo trapavo i čini se da naredne dve decenije informatika u našim školama nije zaživela ni blizu onako kako je trebalo i moralo.

Bio je problem i izbor nastavnika – nisu se slagali Privredna komora Jugoslavije, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, ni famozni SIZ usmerenog obrazovanja, kako se tada zvala institucija zadužena za škole. Dodatnu komplikaciju predstavljao je i Zakon o obrazovanju.

“Mi znamo da bi najbolje bilo da ovaj predmet predaju oni koji su se za njega i školovali, međutim, po zakonu, kako ovo nije poseban predmet, već će se predavati u okviru predmeta Osnovi tehnike, mogu da ga predaju nastavnici ovog predmeta, matematike, fizike i elektrotehnike. Naravno, uz završen seminar”, rekao je tada direltor Kljajić..

Ostalo je tada nad svim akterima da visi jednostavno pitanje: da li je seminar od 120 časova dovoljan da se ubuduće znanje prenosi generaciji koja je uz kompjutere od detinjstva?

Odgovor će stići u narednim godinama kada se pojavio internet, a na njemu svi mogući tutorijali, objašnjenja, forumi, uputstva… kao pravi virtuelni nastavnik najvećeg kalibra.