Proročica sa zlatnim fildžanom kod koje je išao ceo Beograd

Prestonica KraljevineJugoslavije bila je prepuna kontrasta. Dok se s jedne strane Beograd modernizovao, u njegovim siromašnm kvartovima cvetali su mistika i sujeverje, koji su se opet lako prenosili na one koji su hteli u korak sa svetskim metropolama i bivali učeni i nosili se po poslednjoj modi, ali nisu raskrstili sa svime u svojoj glavi.

Jedna od najfascinantnijih priča toga doba jeste ona o Ofeliji Bogičević, pedesetogodišnjoj ženi rodom iz kraja “Tri ključa” (to je oblast koja obuhvata potez današnjeg dela Sarajevske ulice prema Mostarskoj petlji). Ova nepismena žena iz neugledne kuće postala je 1929. godine glavna beogradska senzacija.

Iako je živela u udžerici, pred njenim vratima svakodnevno su se tiskale supruge viđenih trgovaca, viši državni činovnici, industrijalci i beogradski intelektualci Svi su joj davali silne novce da im – prorekne budućnost!

Strpljivo su čekali, sa čvrsto stisnutim šoljicama kafe u rukama. Mogla je da primi najviše četvoro ljudi dnevno, a tarifa je bila “pročitana cela sudbina” za 100 tadašnjih dinara. Radi usporedbe, dnevnica radnička, iznosila je od 25 do 40 dinara.

Ofelijin uspon je, prema onome što je kazivala zainteresovanima za njenu popularnost, započeo usled „neverovatnih nebeskih vizija tokom ratnih godina“.

Najdramatičniji trenutak odigrao se na Veliki Petak 1914. godine u Nišu, gde je boravila kao izbeglica. Iscrpljena i bolesna, onesvestila se u crkvi. Prisutni su bili uvereni da je umrla, nije davala znake života.

Sveštenici su očitali molitve i taman kada su crkvenjaci prišli da njeno telo prenesu u kapelu, Ofelija je iznenada skočila s poda!

Scena je bila toliko jeziva da je nastala sveopšta vriska okupljenoga naroda, a mnogi su u panici pobegli iz crkve. Samo joj je najstariji sveštenik prišao i blagoslovio je.

Pričala je i šta je videla tokom te “smrti”:

– U trenutku potpune obamrlosti videla sam na nebu koje mi se usred crkve ukazalo Majku Božju koja je bila ogrnuta jednim plavim plaštom. U ruci je držala jedan zlatan fildžan. To što mi je rekla, ne mogu nikome da kažem, niti ću kome ikada reći. Samo znam da od tada ja mogu da pogađam sudbinu ljudi i to tako tačno, da se sve do sitnice ispunjuje i potvrđuje.

Njene vizije se tu nisu završile. Tvrdila je da joj se po povratku u Beograd 1917. na kućnom pragu, pred sam sumrak, ukazao Isus Hristos, ogrnut “sjajnim plavim plaštom” sa velikim krstom u ruci.

Bizarnost ovog susreta ležala je u tome što joj Hristos tada nije rekao ni reč, već je samo stajao izvesno vreme i iščezao. Tek dva dana kasnije, u crkvi, Ofelija se “jasno setila” šta joj je on navodno tada poručio – da će se rat završiti u našu korist i da ona nastavi da kazuje sudbinu narodu.

Tvrdila je da je onima koji su joj dolazili precizno govorila ko je od bližnjih im stradao a ko će im se kući vratiti.

Napaćena duša želi da čuje, Ofelija to ume da naplati.

I po ratu je nastavila i imala je posebna pravila, jer njena metoda nije bila obično prevrtanje šoljice, već složen magijski ritual koji se morao strogo poštovati.

Tako se kafa morala držati tačno 24 sata pod jastukom, pre nego što se skuva.

Zajedno sa kafom pod jastuk su se stavljali šećer, bosiljak i tamjan. Nakon kuvanja kafe i ispijanja, šoljica se morala dobro zaviti “da ne bi do nje dopro vazduh”, i tek takva donosila se njoj na čitanje.

Kako to obično biva sa onima koji tvrde da vide sve, Ofelija nije videla svoju budućnost. Iako je već jednom bila hapšena zbog svog zanata, nije uspela da predvidi jedan ključni detalj – ponovni dolazak policije.

Dok su je policajci odvodili, ispred njenoga kućerka je ostala da stoji gomila svetine, uglavnom novonastale posleratne beogradske elite. I svi su čvrsto držali svoje zavijene šoljice.

Epilog ove beogradske prevarantske sage odigrao se narednog dana u policijskoj stanici. Ceo dan su kroz nju defilovale „mnoge žene viđenih beogradskih prvaka“ ne bi li izmolile gatarino oslobađanje!

Sve intervencije visokog društva bile su uzaludne. Proročica sa “zlatnim fildžanom” ostala je iza rešetaka. Ko zna, možda je nekome ondašnjem ministru ili policijskom oficiru u šoljici videla štogod što mu nije pasovalo… Prevarantkinju kod koje je išao “ceo Beograd” ubrzo je prekrio zaborav, a prestonica nije dugo čekala njene naslednike. O tome ćemo u nekoj narednoj priči.