Crni gradski talismani

Beograd i zagađenje – večiti problem. Istina, zimi u prigradskim naseljima zbog individualnih ložišta situacija ni danas nije dobra, ali tamo negde od 1960-tih pa sve do kraja 1980-tih godina čitav grad je “purnjao”!

Svi su ložili – ugalj, naftu, mazut… Svaka škola i ustanova imale su svoju kotlarnicu na “tečno gorivo”, toplane su radile na mazut, čađ je letela iz dimnjaka na svakoj tački u gradu. A tek su automobili bili posebna priča: katalizatori, filteri i ostala tehnička dostignuća su bili naučna fantastika. Olovo iz auspuha je išlo direktno u vazduh.

Govorilo se i tada o zagađenju, ali nije se paničilo, mada je trebalo. Nešto je definitivno moralo da se preduzme.

U pamfletu “Novosti za stanare” koji je objavljen u novinama, jedan lekar detaljno je objašnjavao kakve probleme zagađenje, zajedno s alergenima, donosi našim disajnim putevima, u pokušaju da se ta tema približi javnosti i “podigne svest”.

“Pročitali ste sigurno da beogradski vazduh postaje sve zagađeniji, pogotovu u rejonu strogog centra. ‘Smog’ ugrožava naše organe za disanje”, pisao je doktor Jovan Vojnović u svom tekstu.

Od detalja koje je izneo i danas podilazi jeza. Nažalost, malo ko je ozbiljno shvatao ovaj problem, to je bila rubrika na nivou saveta za domaćinstva. A ta tajanstvena i nepoznata, strana reč “smog” postala je novi deo svakodnevice.

“Iz fabričkih dimnjaka svakodnevno kuljaju u vazduh čestice raznih metala (olova), pepela, uglja (čađi), nafte, masti, gasova (sumpor), prašine zemlje, asfalta, betona… Iz auspuha preko sto hiljada beogradskih vozila kao produkti sagorevanja benzinskih i dizel-motora izlaze gasovi kao što su: sumporni i azotni oksidi, gasoviti derivati ugljovodonika od kojih je jedan poznat kao izazivač raka bronhija eksperimentalnih životinja. ‘Smog’ je, dakle, zagađeni gradski vazduh.

Može se, znači, reći da je vazduh koji udišemo pun ‘alergena’: čestica prašine (drvene, ugljene, metalne), gasova i para i, naravno, cvetnog (polenskog) praha (uproleće!), bakterija, gljivica… Te fine čestice s vazduhom prodiru u organe za disanje i dospevaju na sluzokožu disajnih cevi”, upozoravao je doktor Vojnović. 

Statistika mu je itekako davala za pravo: smrtnost od raka pluća u beogradskim opštinama je bila udvostručena u odnosu na prethodnu deceniju. To je bio podatak koji nije mogao da se zanemari.

Rešenje problema tek se, međutim, naziralo.

Usvojeni su zakonski propisi o obaveznom postavljanju filtera (za prečišćavanje vazduha od štetnih nuzoprodukata) na fabričkim dimnjacima koji bi trebalo da stupe na snagu.

Dimnjičari su dobili naredbu da neprestano rade i čiste odžake od nagomilane čađi i ostataka sagorevanja, kako se ne bi podizali u atmosferu. To je bilo i te kako važno zanimanje, i često su Beograđani zastajkivali kad bi videli nekog dimnjičara da ga za sreću povuku za dugme. To je bio jedan od danas zaboravljenih običaja jer se verovalo da su dimnjičari svojevrsni talismani.

Ali, da je put do čistijeg vazduha bio dug, videlo se i po drugim dilemama koje su se u javnosti protezale sve do kraja osamdesetih: grejati se na ulje, ugalj, drva ili – struju.

“Na pragu svake zime Beograđani nisu bili u većoj nedoumici čime će i kako će se grejati. Oćekivalo se da će sa svakim poskupljenjem ulja za loženje porasti potrošnja uglja ali podaci su pokazivali da su stanovnici glavnog grada u letnjim mesecima kupovali manje uglja nego prethodnih godina. Takođe se očekivalo da će porasti prodaja električnih termoakumulacionih peći, koje se noću uključuju i troše jeftiniju struju, a danju tu energiju pretvaraju u toplotu. Međutim, i ovde nije zabeležena nikakva izmena”, naveo je 1968. godine jedan beogradski funkcioner.

Nije bila retka slika rasute gomile uglja ili drva na trotoaru, a neke zgrade imale su i prave male šinske sisteme za lakši utovar uglja, koje i danas mogu da se vide ispred bočne strane zgrade Zadužbine Nikole Spasića u Knez Mihailovoj ili makar neku pomoćnu šinu kod ulaznih vrata.

Stanje sa zagađenjem vazduha zbog grejanja na naftu, mazut i ugalj, u Beogradu neće biti rešeno još dugo. Tek će masovnija primena TA peći, odnosno, grejanja na struju od sredine 1970-tih donekle promeniti situaciju.

Sve više su se zazidavali otvori za čunkove u starim predratnim stanovima, i sve više ugrađivala odgovarajuća strujna oprema koja je mogla da podnese rad ovakve peći u stanu. Sa druge strane, same toplane su morale da menjaju način na koji najpre filterišu svoje izduvne gasove, a zatim i gorivo na koje rade jer je sve više postajao prisutan gas kao energent.

Beogradski vazduh nije više bio “smog” i ta reč je sve manje poznata u gradskom žargonu, posebno u odnosu na sive i zagađene dekade kada je bila opšte mesto. Ali, jedna stvar iz tog vremena danas ipak pomalo nedostaje: naši crni talismani – dimnjičari.