Kad je trebalo da Beogradom vozi “trolibus”

Prvi tramvaji zvali su se prosto – kola, autobusi su bili omnibusi, a nesuđeni beogradski trojelbusi bili su TROLIBUSI!

Tako bi se zasigurno zvao ovaj vid prevoza da je uveden u Beogradu, kako je to bilo u planu, još pre Drugog svetskog rata na liniji Narodno pozorište – Klanica – Groblje – Narodno pozorište.

Beogradska opština je u leto 1940. godine trebalo da kupi 10 trolejbusa, odnosno, trolibusa, kako su prozvani. Licitacija je već bila raspisana, a javili su se proizvođači iz Nemačke, Italije, Švajcarske, Mađarske i Češke.

Malo je gradska uprava kasnila s nabavkom vozila za novi vid prevoza, uveliko prisutan u Evropi i SSSR, a onda je došao 6. april 1941, i agresija navista na zsmlju, pa je priča o trolibusima morala da sačeka i dobila je potpuno drugačiji epilog. Svi predratni planovi su odmah pali u vodu, a tek će posleratni trolejbusi zameniti tramvaje, i to najpre na liniji 1 kroz centar Beograda.

Trolejbusi su u to vreme bili izuzetno popularni u Evropi i SAD, kada su počeli da potiskuju i tramvaje. Tako su i prilikom ove odluke Grada Beograda istaknuti kao superiorni u odnosu na šinska vozila, ali i u odnosu na autobus (“omnibus“). Imali su prednost električnog vozila, ali nisu imali šine, već “magične” gumene točkove koji nisu truckali.

“Gradski javni saobraćaj dobio je u poslednjoj deceniji jednu novu vrstu vozila – trolibus. Po spoljnom izgledu ova kola ne razlikuju se mnogo od autobusa, ali su trolibusi ipak vozila sasvim druge vrste”, objašnjavao je inženjer gradske Direkcije tramvaja Radomir Sirković.

Ovaj stručnjak morao je i da objasni danas sasvim jasnu stvar – trolejbus radi na “struju”. A da bi motor radio potrebna je električna mreža i – trola. Dakle, po izgledu bio je to autobus, a po načinu pokretanja motora trolom – ličio je na tramvaj. Ime trola ne treba da zbuni, jer danas tu reč koristimo za trolejbus, ali nekada su i tramvaji imali “trole”. Zvuči komplikovano, ali, jednostavno, trola je “motka” koja vozilo vezuje za mrežu.

Trolejbus je predstavljen kao veoma brzo vozilo koje može da ide i do 75 kilometara na sat, gde je dat primer linije Venecija – Mestre. Ali, to je, zaista, bilo iluzorno za sliku Beograda.

Isticano je i da je velika prednost u odnosu na autobus – brže pokretanje iz mesta i bolje ubrzanje, kao i efikasnije kočenje. Takođe, prednost je i na usponu. Jeftinije je i održavanje. Ipak, uzalud su bila sva uveravanja: rat koji je već plamteo Evropom sagoreo je i Beograd. Ali, nije ideju: novi trolejbusi, i to italijanske proizvodnje, krenuće beogradskim ulicama, pa i kroz Knez Mihailovu, već svega par godina posle kraja rata 1945. I na njima su neprestano od tada.

Čudna je, zaista, bila saobraćajna moda tog vremena. Pisalo se da je Pariz tramvaje zamenio autobusima, a London, koji je investirao mnogo novca u električne centrale tramvaje je zamenio trolejbusima. Imao ih je čak 1.300 u saobraćaju!

Zaista je na Zapadu Evrope ukidanje tramvaja bilo olak i nepromišljen potez, ali došao je 21. vek i vreme kada se tramvaji vraćaju i u ove zemlje zbog velike ekonomičnosti, kapaciteta i praktičnosti.

Beograd je za sada zadržao i tramvaj i trolejbus, što je neki “srednji put” i to u vreme kada se trolejusi masovno ukidaju širom sveta, mada ne svuda. Prag je, recimo 2017. godine vratio trolejbuse.

Međutim, ova nova vozila s trolama danas imaju i baterije, element koji je 1940. godine bio nezamisliv za pogon vučnog motora!

I dalje imaju prednosti uštede goriva, nulto zagađenje, imaju dobar početni moment i za razliku od električnih autobusa ne zavise od dugog noćnog punjenja, već se njihove baterije pune tokom vožnje na mreži.