“Vir smrti” – mesto gde Dunav nije praštao sirotinji

Tamo gde se završavala gradska vreva, iza beogradske Klanice i u senci strugare Prometne banke, Dunav je krio svoje najmračnije lice.

Na prvi pogled – idiličan prizor: rukavac u kome voda miruje kao u kakvom gorskom jezeru, ušuškan visokim obalama i gustim vrbacima.

Ali mirnoća je varka… Taj tihi rukavac, u narodu prozvan “Vir smrti”, postao je najfatalnija tačka za Beograđane u godinama nakon Velikog rata.

Nekada se tu nalazio kanal ali bagerima su iz njega vadili pesak, ostavljajući rupe dublje od četiri metra. Do same obale voda je plitka, mami kupače svojom prividnom bezbednošću. A onda, nakon samo nekoliko koraka, tlo pod nogama nestaje. Nesrećnik propada u ambis.

Nema grčevitog udaranja rukama po površini, nema borbe, često čak ni onog očajničkog uzvika “Upomoć!”. Voda prosto proguta čoveka, povuče ga u tminu i drži ga na dnu danima, dok ga mrtvog ne izbaci na površinu.

Statistika je bila jeziva: za 15 godina posle rata od 1918. do 1933. ovaj vir je u crno zavio više od 100 porodica. Žrtve su najčešće bili oni najsiromašniji – nezaposleni radnici i nevoljnici koji nisu imali novca da plate kabinu na uređenim plažama. Vir nije birao – gutao je starce, mladiće, pa čak i decu.

Među žrtvama je ostala upamćena i jedna šesnaestogodišnja devojka sa Karaburme, jedinica u majke pralje, koja je nestala pod vodom svega tri metra od obale.

Tih letnjih dana 1937. nad ovim vodenim grobljem bdio je Riza Hasan, Arnaut, rodom iz sela Paštrika kod Prizrena, visoki i koščati gorštak preplanulog lica. Prihvatio se dužnosti čuvara za nadnicu od dvadeset dinara. Sa belim kečetom na glavi i puškom dvocevkom preko ramena, postao je pravi bauk za sve koji bi pokušali da priđu vodi.

Njegova metoda je bila surova, ali spasonosna. Čim vidi nekoga u blizini fatalne obale, Hasan se prodere iz sveg glasa: “Ik!” (Beži!).

Ako bi se ko usprotivio, bio je spreman i da puca i rani u noge, samo da spreči još jednu smrt. Njegova “osmatračnica” je bila obična daska učvršćena na obali, sa koje satima nepomično motri da mu ko ne promakne.

Čuvao je rukavac da se niko ne bi udavio, štiteći tako i kupače od njih samih.

Hasanov pogled je najčešće bio uperen u jednu veliku ciglu pored same vode. Bila je beleg najopasnijeg mesta. Tik ispod nje, na pola metra od obale, nalazila se rupa koja vukla u sigurnu smrt.

I sam je nosio ožiljak ove vode. Vir je progutao i njegovog poznanika, šesnaestogodišnjeg Aslana Zenana… Dok sunce prži, ne posustaje, svakoga ko mu dođe u vidokrug pomno prati jer u “Viru smrti” greške nema – samo tišina koja traje večno.

Ako bismo danas tražili tu lokaciju put bi nas odveo u Viline vode, pa tamo na potez između Pančevačkog mosta i Luke Beograd.

“Vir smrti” više niko ne spominje. Pod slojevima mulja i betona, negde u tišini Vilinih voda, u veku jednom prigrljen je eho Hasanovog povika, kao večna straža nad ljudskom nepromišljenošću čija je cena najskuplje plaćana – životom, a sve zarad koji minut besplatnog osveženja.