Sve je počelo u aprilu 1903. godine, kada je beogradski trgovac Boža Radulović u prestonicu uvezao prvi automobil, marke Nesselsdorf. Za volanom se našao Sreten Kostić, čovek koji će postati prvi srpski šofer, lični vozač kralja i – glavni neprijatelj beogradskih fijakerista.
Kada se ta “mašina bez konja” prvi put pojavila na Terazijama, fijakeristi su prekinuli dremež, zgrabili bičeve i počeli da psuju “đavolju skalameriju” koja je plašila njihove konje i odjednom poremetila vekovni red.
Do 1910. godine, automobil više nije bio samo skupa igračka bogataša. Sreten Kostić i još nekolicina entuzijasta počeli su da nude usluge prevoza za građanstvo, što je značilo direktan udar na džep preko 800 registrovanih fijakerista. Sukob je postao fizički!
Glavna ratišta bila su stajališta ispred hotela Moskva i Kasine.
Fijakeristi su formirali “živi zid” od zaprega, onemogućavajući automobilima da priđu trotoaru i prime putnike. Najpodlija metoda borbe bila je prosipanje kovačkih eksera po tucaniku!
Tadašnji pneumatici bili su od tanke gume, jedan ekser značio je sate popravke, dok bi fijakerista pored pokvarenog automobila prošao uz podrugljivo pucketanje bičem.
Dok je rat na ulicama besneo, brojevi su počeli da rade protiv fijakera. Tehnološki progres bio je nezaustavljiv.
Sreta i ekipa imali su već i svoj telefonski broj, pa su već 1913. Beograđani sve češće ga pozivali da im taksi dođe direktno na adresu, umesto da idu na stajalište i pogađaju se sa nepredvidivim fijakeristima.
Inače, fijakeristi su cenu vožnje određivali “od oka”, dok su prvi taksisti uveli taksimetar i jasne tarife, što su korisnici njihovih usluga oduševljeno prihvatili kao pošteniji vid plaćanja.
Nakon Prvog svetskog rata, sukob dostiže vrhunac. Godine 1923. fijakeristi, svesni da gube bitku, organizuju velike štrajkove i blokade ulica, tražeći od vlasti da se automobilima zabrani kretanje kroz centar grada jer “kvare vazduh i ubijaju zanat”.
Rat je završen tiho. Poslednji “gospodari biča” povukli su se na periferiju ili ka Železničkoj stanici, dok je centar grada osvojila buka motora.
Sreten Kostić, koji je preživeo decenije kletvi, bušenja guma i fizičkih napada, postao je simbol pobede modernizacije nad tradicijom. Kaldrma je tih dana ostala ista, ali se zvuk Beograda zauvek promenio.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
