Spasavanje Beograda Dunavom iz Vukovara

Prva bitka u Prvom svetskom ratu započela je 1914. na vodi, na ušću Save u Dunav, u Beogradu.

A ta moćna reka Dunav, saobraćajna arterija jugoistočne Evrope vekovima, bila je ključna tačka za srpsku vojsku i u vreme oslobođenja zemlje na kraju tog užasnog rata 1918. Ipak, o tom delu istorije danas se uglavnom ništa ne zna.

Krajem 1918. neprijatelj se povlači Dunavom iz Srbije i Rumunije, ali sa sobom nosi i dragoceni teret: zaplenjenu hranu, otetu od stanovništva. Srpska vojska je morala da učini sve da ovaj saobraćaj prekine, a hranu preuzme kako bi mogla sebi i narodu da obezbedi goli opstanak tokom predstojeće zime!

Takođe, rečni transport bio je jedini na koji je moglo da se računa u završnoj fazi rata. Južna pruga je bila onesposobljena, a drumski prevoz veoma ograničen.

To je bilo posebno važno za tek oslobođeni Beograd. Pretila je ozbiljna glad, kao i zima, a narod je mučila neizvesnost – kako preživeti prvu poratnu zimu nakon što je okupator u povlačenju opljačkao sve što se poneti moglo.

Nigde u gradu nije bilo brašna, masti, povrća, a o mesu i da se ne govori. Katastrofa je bila na pragu.

Srpska vojska od 29. oktobra 1918. počinje da zauzima donji tok Dunava i narednih dana stiže i na područje Beograda. Vojska je raspoređivana i uzvodno, sve do Vukovara i Baje.

Mnogi austrougarski brodovi do 1. novembra već su uspeli da prođu Novi Sad i nastave ka Budimpešti. Nekoliko napuštenih brodova ostalo je u Đerdapu, a pet je bilo u Zemunu. Sava je, takođe bila pusta, veća zaplena bila je tek u Brčkom.

Inače, u Zemunu je zaplenjeno ne samo pet brodova, već isto toliko lokomotiva i 80 vagona.

Zanimljivo je da se u Đerdapu nalazio i brod pod imenom Apatin, koji je nekada nosio naziv “Beograd”.

Ipak, činjenica je da je neprijatelj uspeo da umakne iz Beograda sa većinom svojih plovila i tovarom. Ali, kada ih je srpska vojska sustigla u Novom Sadu, imali su šta da vide: više od 100 šlepova i znatan broj brodova. Slična slika bila je i na pristaništu u Vukovaru koji postaje ključni grad za preživljavanje Beograda.

Iako je postojala opasnost da se iz Budimpešte vrate monitori (oklopni rečni brodovi) i da intervenišu, to se nije dogodilo. Zanimljivo je da je tada u Vukovaru bio nemački komandant Litke i ostao je na tom mestu sve do dolaska regularnih srpskih trupa 7. novembra.

Prethodnice srpske vojske sarađivale su sa Narodnim vijećem u Vukovaru i činjeno je sve da se uz taj minimum snaga brodovi zadrže i spreče pljačke, kojih je, ipak, bilo.

U pomoć su pristizali oslobođeni srpski zarobljenici i dobrovoljci iz nekadašnje austrougarske vojske.

Ove zalihe u Vukovaru bile su ključne za opstanak naroda u Beogradu. Vremena nije bilo za čekanje i načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Mišić, svestan nagle važnosti ovog tovara, naređuje 25. novembra da se krene sa većim vojnim snagama u Vukovar.

Brod Radecki kreće iz Beograda pod srpskim zastavama, a načelnik Inžinjerskog odeljenja vrhovne komande pukovnik Lazić imao je zadatak da na cilju “odobrovolji” posade austrougarskih brodova da krenu za Beograd.

Bio je izričit – sada su pod srpskim vojnim zakonima koji za takvo ponašanje u ratu predviđa smrtnu kaznu. Ipak, zakon ih štiti dokle god izvršavaju naređenja i da će čak biti plaćeni.

Ova akcija omogućila je vraćanje plovila punih zaplenjene robe nizvodno i njihovo stacioniranje u zimovnike na Savi kod Čukarice. Tako je Beograd opskrbljen osnovnim namirnicama, ogrevom i drugim materijalom, a više nije bilo bojazni da će zima koja je znala da ledom okuje Dunav uništiti plovila i sprečiti dovoz tovara koji je značio život.