Tragično policijsko ubistvo direktora “Prizada” zbog ćerkinog društva

Ko god da je prošao Obilićevim vencem nije mogao da na na broju 2 ne primeti zgradu Tanjuga.

Projektovana 1937. godine, a završena tokom naredne dve, danas je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Podigla ju je, u ta doba sveopšte svetske nestabilnosti i inflacije, za državu veoma značajna institucija – Privilegovano izvozno društvo, skraćenicom “Prizad“. Ali nećemo više o zdanju, već o bizarnoj smrti generalnog direktora “Prizada” baš negde u tim danima kada je useljena.

Edo Marković stradao je misleći da brani ćerku od lopova ili ubica. Bio je to šok za beogradsku čaršiju, a štampa je sredinom decembra 1939. cele strane posvećivala tom tragičnom događaju.

Sve je krenulo da kažemo – panikom. I to služavkinom. Ali i ćerkinim, za te prilike, ogromnim grehom prema državi. Dok joj je otac sa svojim društvom bio privredna karika od izuzetnog značaja, ona je sa svojim društvom bila pretnja poretku.

Ujutru oko šest sati, bunovan i uplašen, Edo Marković je pucao na policijskog agenta Marka Markovića, koji je došao sa kolegom Miodragom Lazovićem i jednim žandarmskim podnarednikom da izvrši po službenoj dužnosti pretres prostorija u kojima je boravila mlada studentkinja filozofije Ranke Marković, a u vezi sa poslednjim studentskim i komunističkim demonstracijama po Beogradu.

Pošto je bila budna pre svih, kuvarica Kata Gajnikar se prepala videvši policiju i uz vrisak obavestila Eda da su neki naoružani ljudi upali u stan njegovih ćerki Ranke i Vide. On je odmah iskočio kroz prozor, pa poluodeven, bos i s revolverom u ruci ušao je sa ulice na glavna velika vrata. I…

Policijski agenti su stigavši u dvorište kuće u Brankovoj 13 zakucali na prozorče u suterenu. Kuvarica Kata je bila ljuta što je ometaju u poslu. Naredili su joj da otvori tešku hrastovu kapiju. Ušli su.

Ko zna šta se u njenoj glavi motalo, ali je posumnjala da su to zaista agenti. Znala je da su se nekada pre tamo u njenom Međumurju razbojnici prerušili u žandarme i opljačkali župnika…

I dok su u donjem krilu kuće oni već lupali na vrata Markovićevih ćerki, Kata je utrčala kod gazde u sobu, u kojoj je spavao sa suprugom Mašom i najmlađom decom ćerkom Veljkom i sinom Mladenom. Panično je viknula:

– Gospodine, brzo, probudite se! Ubiće nam gospođice!

Edi Marković je bio poznat kao veoma nervozan čovek. Zgrabio je iz fioke stola revolver i iskočio kroz prozor u dvorište vičući: “Policija! Zovite policiju!”. Uleteo je pod trem svoje kuće i ugledao nepoznatog čoveka…

Dok je kuvarica otišla da uzbuni direktora Markovića, agent Lazović i žandarm su ušli u devojačku sobu i odmah započeli pretres, a Ranka je videvši da se drugi policajac, prezimenjak Marković uputio u gornji deo objekta, doviknula:

– Molim vas, ne idite gore! Tamo je naš otac, on je nervozan čovek!

Pokušala je, ispričala je kasnije u istrazi, da istrči da ga spreči. Za njom su krenuli i Lazović i podnarednik. Marković je zastao. Odjeknuli su pucnji. Ispaljeno je osam metaka. Policajac Marković je ranjen u ruku, a direktor Marković je klečao držeći se levom rukom za grudi sa uperenim pištoljem u policajce. Svi su očekivali da će ponovo da zapuca. Klonuo je i srušio se na beton mrtav.

Edo Marković bio je poreklom iz Đakova, u Osijeku je završio Trgovačku akademiju, a od 1915. je u Zagrebu bio direktor Zemaljske opskrbe, institucije za prehranu stanovništva tokom rata. Po stvaranju Kraljevine SHS stavlja joj se u službu i i biva postavljen 1919. za direktora Jugoslovenske banke, da bi se iz Zagreba preselio u Beograd 1934. kada staje na čelo “Prizada“.

Kao mladić važio je za odličnog zastupnika omladine pre Prvog svetskog rata, učestvovao je tada u svim borbama protiv pre svega mađarskog režima. Za vreme rata bio je u prvim nacionalnim redovima sa Srđanom Budisavljevićem, osniva i tada veoma poznati časopis Glas Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kasnije je za svoje zasluge u novostvorenoj kraljevini odlikovan ordenom Belog orla šestog stepena, te Svetog Save drugog i trećeg stepena.  

Na Obićevom vencu 2 je i dalje ista ona zgrada za koju se Edo Marković svesrdno zalagao da bude izgrađena. Sačuvana je i državi vredna, baš kao što je bilo vredno društvo koje je vodio dok jedan tren panike i vriska nisu čoveka prenutog iz sna i uplašenog za svoju decu ponukali da zapuca u nepoznate naoružane ljude. I dok agent Marković nije uzvratio pogodivši ga u srce.