Revolucija u beogradskom ugostiteljstvu: mlečni restoran

Sa boljim životnim standardom, a uporedo sa otvaranjem supermarketa i robnih kuća u Beogradu su krajem pedestih i početkom šezdesetih počeli su da niču i, danas potpuno zaboravljeni – mlečni restorani.

U njih su jedni dolazili na pogačice i jogurt, dok su se drugi sladili krofnama sa šećerom – uz ovčije kiselo mleko! Služilo se tu još i obično kiselo mleko, kačamak, sutlijaš, a kada su uveli slatku pitu od višanja to je bila već prava “revolucija” u ponudi.

Početkom 1958. godine u Beogradu je već uveliko postojala potreba za proširenjem postojećih kapaciteta restorana društvene ishrane.

Narodni odbor prestonice, kako se zvalo upravno telo koje je u to vreme odlučivalo o životu u Beogradu (danas je to Gradsko veće) smatrao je da žiteljima grada treba ponuditi što više mesta gde će jesti za male pare.

U to vreme već su postojala 104 restorana, od kojih su 53 bila zatvorenog tipa (u preduzećima i fabrikama) ali, na žalost, mnogi nisu služili ništa drugo osim kuvanih jela.

Po proceni gradske komisije ovi restorani su bili zastareli i trebalo ih je opremiti bar sa jednim frižiderom.

Bilo je raznih predloga, ali su svi bili saglasni da najpre cene u takozvanim restoranima jeftine ishrane treba dodatno sniziti i uvesti sistem samousluživanja. Procene su bile da ako posluju sa manjim brojem zaposlenih, cene hrane mogu da idu dole i do 10 odsto. Bilo je i predloga izgradnje centralne kuhinje u kojoj bi se proizvodila sva hrana i transportovala do određenih lokacija.

Sa kapacitetom od 20.000 obroka i cenom obroka od 50 do 80 dinara mogla bi, tvrdili su upućeni, da bude rentabilna. Bilo je planova i za otvaranjem restorana dijetalne ishrane , ali se od toga  brzo odustalo.

Za početak su hotel „Zagreb“ i „Atina“ predloženi za adaptaciju i otvaranje prvih mlečnih restorana u Beogradu.

Prvi beogradski mlečni restoran, opremljen po poslednjoj modi, otvoren je u septembru 1959. godine na Terazijama. Na mestu nekadašnje kafane „Atina“, Beograđani su dobili dve dvorane u kojima su služili goste. U većoj su bile ugrađene tople i hladne vitrine za razne vrste jela, uređaji za ekspres kafu i sladolede.

Tu su se služili mlečni proizvodi, jela od jaja, poslastice, voćni sokovi i bezalkoholna pića. Manja dvorana je bila rezervisana za burek, peciva, voće u porcijama i u njoj su se gosti sami posluživali.

Pored toga u „Atini“ je radila i moderna poslastičarnica, a veći broj savremenih mašina dopremljen je za potrebe mlečnog restorana iz Italije, dok je deo uradila fabrika „Jugostroj“ iz Rakovice. 

Specijalni uređaji za razne vrste sladoleda stigli su pravo iz Amerike, a pričalo se da je odjednom ovde moglo da se posluži do 300 gostiju. Na uređenju restorana i izgradnji nove fasade radili su poznate arhitekte i akademski slikari iz Beograda i Skoplja.

Vrlo brzo, već u oktobru iste godine, planirana je i izgradnja mlečnog restorana u Zemunu u bivšoj bašti restorana „Beograd“. Sve je bilo osmišljeno kao u „Atini“ osim što je traka sa koje se uzimala hrana bila kružnog oblika, kako bi se izbegle veće gužve.

Ovde je bilo smešteno 10 do 12 visokih stolova za obedovanje, a preko leta je planirano da bašta radi kao lokal klasičnog tipa, pa su Zemunci mogli da se osveže u hladovini visokog drveća.

Nekoliko godina kasnije, tačnije u avgustu 1966. godine u Glavnoj ulici u Zemunu otvoren je takozvani self-servis restoran u zgradi hotela „Grand“, kapaciteta 3.300 kompletnih toplih obroka dnevno. Imao je 140 sedišta i još moderniju opremu od prethodnih, a hrana se plaćala po izlasku iz lokala, kako bi se izbegla gužva karakteristična za ekspres restorane u Beogradu.

Tih godina mnogi Beograđani su redovno posećivali ova mesta, jer su bili pristupačni za većinu kućnih budžeta.

Osim pomenutih, 1960. otvoren je još i „Luksor“ sa 46 sedišta i 10 stolova za stajanje gde se prodavalo od 2.000 do 3.000 obroka, kao i čuvena “Snežana” u Knez Mihailovoj.

Zatim je otvorena donja sala „Kasine“ na Terazijama sa 280 sedišta i do čak 8.000 obroka, kasnije, još jedna “Snežana”, ovog puta na ulazu u Kalemegdan, u Domu štampe sa 1.820 sedišta, kao i na uglu ulica Dušanove i Kralja Petra, tadašnjeg 7. jula.