Izbeći povređivanje u Bezistanu, zapuštenom i ruševnom smetlištu punom olupina

“Bezistan je oronuo: malter se iznad glava kruni i pada, podne ploče su izvaljene i polomljene, stubovi prljavi i oguljeni, stakla zidnih izloga i reklamnih vitrina prašnjava i polomljena. Žalosno — i alarmantno — izgleda memla koja razjeda svod: iznad ulaza u „Kozaru“ pokriveno je svežom bojom samo dva–tri kvadratna metra tavanice, i odmah uz to, kao da se ruga, širi se rupa, viri trska i otpadaju parčići „plafona“, koji je okolo sav prošaran mrljama vlage“.

Mada zvuči poznato, ovo nije opis sadašnjeg stanja već nesrećne zapuštenosti koja je najlepši beogradski prolaz zadesila još 1980. godine! Novine su upozoravale na problem sa ovim centralnim beogradskim prolazom, ali o uređenju i čišćenju nizala su se samo – prazna obećanja nadležnih vlasti. A tada je, setimo se, bilo “zlatno vreme” socijalističkog Beograda, kulture, reda i igranki, kako se danas uopšteno smatra. Izgleda da su neke boljke mnogo starije nego što mislimo.

Brojni pešaci su se, ipak, tuda provlačili od Terazija ka Trgu Marksa i Englesa, i obratno, dodatno ometeni radovima oko renoviranja bioskopa “Kozara“, u to vreme jednog od glavnih prestoničkih bioskopa, koji su se neplanirano razvukli u nedogled.

Bezistan je u januaru 1980. godine izgledao kao da ga je neko ‘ispustio‘ i zaboravio stotinak kilometara daleko od Terazija. Ovaj jednom lepi, natkriljeni trg u srcu Beograda, bio je mesto, koje nije moglo da se zaobiđe: šetkalo se tuda bez obzira na doba godine, prolazili su i oni koji nisu morali… Ali, u to vreme, svi su samo protrčavali, ne znajući da li će im se na glavu obrušiti dotrajali plafon, načet vlagom i raspadanjem maltera, ili će nagaziti na neki šut i otpad i povrediti se.

A taj izgubljeni “raj” vezuje se, inače, za pedesete godine. Tada je, da bi bio napravljen prolaz, moralo da se uništi nešto još lepše – zelena oaza puna drveća nekadašnjeg hotela “Pariz”. Ali, da ne idemo tako daleko u istoriju. Kada se radilo na formiranju Trg Nikole Pašića, tada Trg Marska i Engelsa, postojala je ideja i da se on lepo poveže s Terazijama.

Arhitekta Vladeta Maksimović 1953. godine konstruiše ovaj natkriveni prolaz koji bi i danas, da je ikada kompletno renoviran, izgledao moderno i prijemčivo. Šest godina kasnije Bezistan dobija i okrugli plato sa prepoznatljivom fontanom “Devojka sa školjkom”, delo vajara Aleksandra Zarina.

Kafići, zanatske radnje, a kasnije i čuvena diskoteka “Bezistan” (nalazila se tamo gde je suteren današnjeg Meka), kao i bioskop “Kozara”, obeležili su ovaj prolaz u narednim decenijama.

A onda je polako postajao “za izbegavanje” da bi situacija kulminirala početkom te 1980. godine.

“Čini se, nekako, da se Bezistan smanjuje i povlači pred nepropisno parkiranim automobilima (!), ogromnim koturovima za kablove i otpacima koji nezadrživo prodiru iz susednog prolaza (uz zgradu Doma sindikata) – kao da je tamo već svaki ugao popunjen smećem”, slika je iz januara 1980. godine!

Prolaz je i danas nekako nesrećan. A tada… to je bila doslovno divlja deponija!

“Taj prolaz, prema Nušićevoj ulici, posebna je priča (strave i užasa, moglo bi se reći). To je, zaista, pravo smetlište koje se, u centru grada, nudi ‘na uvid’ ne samo Beograđanima, već i svim izvođačima i gostima, koji iz dvorane Doma sindikata, nabasavaju na ovo ruglo pred takozvanim ‘umetničkim ulazom’. Kada se prođe kroz sve to, u Nušićevu se može samo ‘doploviti’ kroz kratak, ali blatnjav i ružan, betonski tunel – koji, doduše, ni leti nije mnogo prohodniji“, pisali su ogorčeni novinari.

Stvarnost im je davala za pravo: u prolazu su stajale odbačene olupine automobila, tone šuta i svakakvog otpada. Danas neverovatno i za zamisliti ali stare fotografije upečatljivo pokazuju nekadašnje zapanjujuće stanje.

Obećanja, obećanja. A “nadležni drugovi” iz beogradske vlasti su se, za ne poverovati, i sami žalili… “Bezistan mora da se uredi i mi ćemo preduzeti sve potrebne mere. Takođe, pobrinućemo se i za prolaz – Gradska čistoća će dobiti nalog da raščisti taj krš i lom!“, govorio je predsednik Gradskog komiteta za komunalno-stambene poslove. Proći će još nekoliko godina pre nego što je horor iz Bezistana konačno bio očišćen.

Ali, prolaz nikada nije više povratio stari sjaj: epoha devedesetih je dovela do novog ruiniranja, gradnje kiosaka i sklepanih lokala u samom prolazu, a u novije vreme je pretvoren u parking za goste okolnih kafana. Reklo bi se – zaista je zreo za temeljnu obnovu.