Zamislite na jednom mestu vreme u kom je bio komunizam, Karaburmu i 1. maj – praznik rada. Na sve to dodajte i sliku jedne male katoličke crkve i vernika koji obeležavaju ovaj datum, kao sveti dan, posvećen jednom svecu.
Ali, nije se desilo: ta tadašnja komunistička država to, ipak, i pored zanimljive ideje da jedna beogradska crkva bude posvećena Josipu i to “radniku” (praznik Svetog Josipa Radnika u vatikanskom kalendaru) nije dozvolila.
Ideologija i radni narod rekli su – “Ne!”.
Katolička crkvica je podignuta tek 1991. godine, kada smo sa komunizmom definitivno zvanično raskrstili, bar u onom obliku koji je bio temelj SFRJ. Kao i mnoge druge bogomolje, između ostalog i pravoslavni Hram Svetog Save, i ova je morala da sačeka dozvolu koja je izdata tek 1989. godine. Režim je, što se tiče religije, bio do svog kraja čvrst.
Da li je tadašnji nadbiskup Gabrijel Bukatko bio uveren da će ideja o gradnji crkve “proći” ako se kao svetac uzme ličnost koja se zove baš kao predsednik države, a slavi baš kao radnik? Pa… i nije baš tako iako deluje kao da je postojala nekakva analogija.
Ideju o ovoj crkvi posvećenu tom svetitelju prvi je izneo tadašnji beogradski nadbiskup Josip Ujčić, još 1940. godine.
Ujčić je ostao zapamćen kao katolički sveštenik koji je ogorčeno upozoravao Vatikan i Papu Pija XII na zastrašujući ustaški genocid nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni od leta 1941. kada je uspostavljena zlikovačka NDH predvođena ustaškim poglavnikom Ante Pavelićem.
On ipak nije dočekao ni pripremne radove na ovoj crkvi jer je preminuo 1964. godine u Beogradu (sahranjen je u Crkvi Krista Kralja u Krunskoj ulici) ali je naslednicina ostavio amanet.
Činjenica je da je jugoslovenski vođa od 1945. Josip Broz Tito, oprezno postupao s verskim zajednicama, da je, kada je trebalo, sa poglavarima i razgovarao, držeči ih tako pod “kontrolom”, zauzvrat im dajući slobodu u verskom životu. Ali, podizanje novh hramova bio je za komuniste prevelik zalogaj.
U nadi da će dobiti dozvolu za crkvenu zgradu i čekajući taj trenutak, beogradski rimokatolici osnovali su župu Svetog Josipa Radnika na Karaburmi 1972. godine. Postojao je već i spreman plac za buduću crkvu koji je, međutim, nacionalizovan. Na tom mestu izgrađena je samoposluga.
Ideja je obnovljena 1964. godine, a nadbiskup Bukatko došao je na ideju da se buduće sveto mesto posveti Josipu Radniku, pošto je Karaburma, kao naselje bilo simbol radničke klase!
U to vreme u Beogradu je među stanovništvom potmulo tinjala sumanuta glasina da je Vatikan praznik Josipa Radnika 1. maja “proglasio u čast Josipa Broza Tita” zbog njegovih “usluga Vatikanu”!?
Možda je i to bio razlog odbijanja izdavanja građevinske dozvole jer je Služba bezbednosti sigurno znala za takve glasine i obaveštavala Tita o tome.
Prva misa u jednoj kupljenoj kući u Sime Šolaje održana je 1965. godine, da bi dve godine kasnije bila sagrađena nova kapela u Pribojskoj, gde je 1. maja 1991. godine podignuta i crkva.
Neobičan ples religije i ideologije ipak nije uspeo. A ta želja da se ideja radništva poveže sa religijom nije beogradski izum. Rimokatolička crkva je s namerom da 1. maj, veliki svetovni praznik posvećen radnicima, poveže sa svojim vernicima, 1955. godine taj dan proglasila i danom Svetog Josipa Radnika.
Možda su tako hteli da, koristeći ovaj praznik koji su komunisti rado slavili, regrutuju i vernike u istočnoevropskim državama u kojima je od 1945. komunizam bio jedina religija.
Josip Radnik nije prethodno nepoznat svetac naprotiv. U pitanju je zaručnik blažene Device Marije i Isusov očuh, kod nas poznat kao pravedni Josif. Ono što je crkva uradila jeste da mu je posvetila još jedan dan u kalendaru, pa se tako, osim 19. marta, on sada kod rimokatolika slavi i 1. maja kao Sveti Josip Radnik.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
